Connect with us

Istorija

HEROJSKI PODVIZI DANETA GLUŠICE: Otišao da ostvari ‘američki san’, pa se vratio da pomogne otadžbini u ratu! (FOTO)

Published

on

Dane Glušica, Srbin s austrougarskim državljanstvom iz Like, otišao je sa samo 17 godina u Sjedinjene američke države sa jednom željom – da ostvari američki san. Planirao je da se zaposli, zaradi novac, osnuje porodicu i tamo ostane zauvek.

Nije ni slutio da mu je sudbina odredila sasvim drugačiju priču koja se može porediti sa scenariom najneverovatnijeg filma u kom glavni junak dolazi u Ameriku, radi najteže poslove da bi izgradio život o kom mašta, a potom odustaje od najvećeg sna da bi se vratio u otadžbinu i pomogao joj kada je to bilo najpotrebnije.

Dane je bio samo jedan od dobrovoljaca Srba sa državljanstvom austrougarske u Sjedinjenim američkim državama koji se dobrovoljno prijavio za odlazak u Prvi svetski rat.

On je bio i jedan od osnivača sela Banatsko Višnjićevo po završetku rata, priča za Fondaciju misija Halijard njegov unuk Danilo Drča.

“Otišao je u Ameriku sa rodjenim bratom Milanom. Imao je svega 17 godina, a brat je bio nešto stariji od njega. Plan im je bio da se zaposle i da ostanu tamo da žive“, priseća se Danilo Drča.

Danetova uniforma

Dane je celog života u sebi nosio veliki patriotizam. Kada su Nemci 1941. godine počeli da nadiru iz Rumunije u selo Jaša Tomić, koje se nalazi na 15-ak kilometara od Banatskog Višnjićeva, Dane je izvukao uniformu koju je nosio kao dobrovoljac u Prvom svetskom ratu I ponovo je obukao.

Zajedno s ćerkom prošao je kroz celo nemačko naselje, svratio u kafanu koju su držali Nemci, popio čašicu rakije i produžio dalje. Imao je skoro 50 godina, ali je ustao da opet brani svoju zemlju – priča s ponosom Danilo.

Danilo ne može da se seti u kom delu SAD mu je deda živeo, ali se, na osnovnu istorijskih podataka, može zaključiti da je najverovatnije bio u Pensilvaniji, gde su Srbi najviše odlazili.

“Otac i tetka su mi pričali da su Milan i Dane radili zajedno u nekom rudniku najteže poslove kopanja rude. Stalno su prepričavali dedinu priču o tome kako je mnogo voleo da puši, ali je to u rudniku bilo zabranjeno, pa je ‘problem’ rešio tako što je stalno sa sobom nosio duvan koji bi žvakao”, prenosi Danilo priču koja se kao legenda prenosi u familiji.

Dane je još bio momak za razliku od brata Milana, koji se pre polaska oženio Mikom. Žena mu je ostala u Lici. Plan je bio da i nju dovede kad se stabilizuje finansijski.

“Medjutim, to se nikad nije desilo jer je Milan ubrzo umro. Pluća su mu bila oštećena teškim radom u rudniku. Sahranjen je u Americi tamo gde se zatekao”, kaže naš sagovornik.

Dane je morao da nastavi dalje sam. Planirao je da do kraja života ostane tamo, ali…

“ U tome ga je omeo rat zbog kog je odlučio da se vrati nazad zajedno sa drugim Srbima koji su, takodje, otišli tamo daleko trbuhom za kruhom”, kaže Danilo.

Na poziv kralja Aleksandra prvog Karadjordjevića preko organizacije koja je prikupljala Srbe za Ameriku i Dane je krenuo put Srbije. Danetov dobrovoljački broj bio je 23968/31.

“Sa njim je na brodu bilo još Srba dobrovoljaca. Krenuli su brodom ka Srbiji. Sa sobom su poveli konje, mazge, topove i sve što su mislili da je bilo potrebno za rat”, kaže on.

Medjutim, na putovanju su doživeli brodolom. Brod je bio slupan, a Dane je nekako jedva preživeo plutajući u hladnoj vodi dok se držao za dasku.
Najveći deo stvari koje su nosili sa sobom otišao je u nepovrat.

“Ne znam detalje iz rata, znam da nije bio ranjen i da je, zajedno sa ostalima, učestvovao u probijanju Solunskog fronta, prošao albansku golgotu…I to je sve što sam čuo od tatinih sestara”, kaže Danetov unuk.

Priča o Danetovoj prehladi posle brodoloma

Stanovnici Banatskog Višnjićeva sećaju se s ponosom i poštovanjem svojih predaka, osnivača tog sela. Tako je hroničar Banatskog Višnjićeva Borislav Novaković napisao je o Danetu priču pod nazivom “Išijas”.
U njoj opisuje kako je Dane zaradio prehladu dok je posle brodoloma u vodi čekao pomoć.
“To kiseljenje u vodi, za početak, koštalo ga je prehlade. Vreme je prolazilo, a sa njim i mladost. Dane u rovu i jede i spava. To ga je potsetilo na onu vlagu iz mora. Sve to skupa donelo je Dani išijas. No, Dane nebi bio Dane, kada se nebi setio kako da se oslobodi te boleštine”, piše Borislav.
Onda je, kaže priča, iskopao rupu i u njoj se zatrpao svežim stajskim djubretom. Medjutim, tad ga je napao petao.
“Nemoćan Dane da se brani, brzo je shvatio da će stradati, te poče dozivati u pomoć. Između dva dozivanja psovao je pjevca i na srpskom i na amerikanskom i molio Boga da se neko brzo pojavi, te da ga spasi”, opisao je Borislav situaciju.
Na kraju je komšinica spasla Daneta petla, ali on svoj išijas nije izlečio.

Po završetku rata, kao i drugi dobrovoljci, od kralja Aleksandra dobio plaketu i imanje u Pančevačkom ritu.

“Medjutim, tu mu se nije dopalo, pa je prešao sa porodicom u Višnjićevo gde je dobio 8,5 jutara zemlje sa okućnicom u jesen 1920.godine”, kaže naš sagovornik.

To novo naselje napravljeno je na veleposedu Ladislava Lelbaha, na majuru Vida na 22 kilometra od Velikog Bečkereka i na dva kilometra od nemačkog naselja Šupljaje. Naselile su ga 153 porodice iz Like, Bosne i srpski optanti iz pomoriške varošice Batanja u Madjarskoj .

“Sećam se te plakete, izgledala je kao diploma,bio je neki zlatopis i često sam je vadio jer sam joj se mnogo divio. Na žalost, otac ju je izgubio i nemamo je više”, kaže Danilo.

Dane se posle rata oženio ženom iz Like Milicom s kojom je dobio dve ćerke. Posle nekog vremena se razveo i oženio po drugi put i u tom braku je dobio sina i dve ćerke.

Kuća Daneta Glušice u selu Banatsko Višnjićevo / Fondacija Misija Halijard

“Plac koji su dobili od kralja na poklon bilo je golo zemljište. Prvo su napravili jednu prostorijicu i onda -mic po mic- gradili i izgradili još jednu prostoriju. To je bila kuća od zemlje. Samo jedna soba imala je daske na patosu i te daske je deda doneo”, prepričava Danilo.

Bilo je to, kaže on, teško vreme za njih, mnogo su se mučili, živeli skromnim životom baveći se poljoprivredom. NIje se imalo mnogo novca, ali su se dobrovoljci koji su došli držali zajedno i medjusobno se pomagali i bili složni.

Danilo je nasledio deda Danetovu kuću u Banatskom Višnjićevu. Danas je u penziji I živi na relaciji Banatsko Višnjićevo – Zrenjanin.

“Kuća nema autentičan izgled iz tog vremena. Preuredili smo je i više ne liči na onu kuću koju je deda gradio”, kaže on.

Ništa od stvari koje je njegov deda doneo iz Amerike nije se sačuvalo , kaže on.

Dane Glušica preminuo je 1949. dodine u svojoj otadžbini u selu koje je osnovao zajedno sa ostalim kolonistima.

Dolazak u otadžbinu preko udruženja Srba u Americi

Danilo Drača kaže da nema podatke o kome kako se zvalo udruženje Srba preko kog je njegov deda došao da se bori za Srbiju.
Prema istorijskim podacima, najverovatnije se radi o savezu pod nazivom Srbobran, na čijem je čelu bio Paja Radisavljević profesor u Njujorku. To udruženje bilo je jedno od dva udruženja Srba u Americi. Drugo je bilo udruženja Sloga, na čijem je čelu bio čuveni naučnih Mihajlo Pupin, koji je takodje organizovao okupljanje dobrovoljaca.

Izvor: Fondacija Misija Halijard
Foto: Fondacija Misija Halijard

Advertisement