HEROJSKA BITKA KOJA JE UŠLA U ISTORIJU: Srbi iz Bosne su branili ovo mesto do kraja rata, a onda su završili u obruču…

Desetog septembra obeležava se 30 godina od masovnog egzodusa i stradanja Srba iz Vozuće u opštini Zavidovići.

Iako raseljeni na sve četiri strane sveta, Vozućani ne prepuštaju zaboravu svoje poginule i nestale.

Pešačiće stazama egzodusa 22 kilometra i prisetiti se svih koji su dali život za slobodu, i onih za kojima se još traga.

Vozućani tih ratnih godina nisu imali dileme – braniti i odbraniti vekovna ognjišta. Radenko Đurić kaže da je to bilo pitanje opstanka.

–Iz razloga što smo u Drugom svetskom ratu tamo stradali, ubijeno preko 2.500 stanovnika i naša generacija nije htela sebi da dozvoli da se istorija ponovi – kaže Đurić.

Kao jedina nepokorena, u okruženju odakle su Srbi proterani, Vozuća se pokušavala održati. Sve do kobnog 10. septembra 1995. Srpske položaje napale su brojčano nadmoćnije muslimanske snage Drugog i Trećeg korpusa i odred „El mudžahedin“. Pomogao je i NATO, bombardovanjem strateških tačaka. Spaljeno je 30 srpskih sela i proterano 1.920 srpskih porodica. Poginulo je 459 ljudi. Još se traga za 129 nestalih. Milenko Lazić oca traži punih 30 godina.

–Dobio sam informaciju od jednog čoveka koji je tada bio u Armiji BiH da ga je video zarobljenog kod neke grupe mudžahedina. 2000. godine su me pozvali iz Haškog tribunala, dao ime čoveka, broj telefona i rekao da je on voljan da svedoči. Međutim, ja tog čoveka još uvek viđam, nikad ga niko od njih nije pozvao – kaže Lazić.

Među zarobljenicima koji su preživeli logore su i tri žene.

Za zločine nad Srbima osuđen je ratni komandant tzv. Armije BiH Rasim Delić, dok je Sakib Mahmuljin da bi izbegao zatvorsku kaznu, pobegao u Tursku. Za ostale zločince kazne nema. Vozućana danas ima svuda, samo ne u Vozući. Tamo odlaze za verske praznike i na pešačenje stazama egzodusa, kada se prisećaju stradanja i svojih poginulih i nestalih. Tako će i ovog 10. septembra – stazama kojima su zauvek otišli iz svojih domova.