Ne znam kako Vama, ali meni se, putujući po svetu, ponekad učini da dolazim iz zemlje koja broji stotine miliona ljudi, a ne iz malene Srbije. Toliko toga “našeg” je rasejano po svetu, čak i tamo gde ga najmanje očekuješ. Poslednji primer je iz Jordana…Da mi je neko rekao da ću usred pustinje piti sa Arapima srpsku kajsijevaču, jesti gibanicu i pevati “srpske” pesme na tri različita jezika, verovatno bih se glasno nasmejao. Međutim…
Po sletanju u Jordan pozdravila su me brkata lica taksista koji su bili zainteresovani za sve, osim za adresu. Uostalom, taksimetra nema, pa je zgodnije potencijalnoj mušteriji preusmeriti pažnju na bilo šta, samo ne na dogovor koji treba obaviti pre ulaska u vozilo.
Glavno pitanje bilo je, naravno: “Odakle ste?”
“Iz Srbije”, odgovorio sam.
“Aaaa, Karaći… Karaćić”, reagovao je jedan od njih.
“Ovo nije počelo dobro”, pomislio sam. I prevario se. Dok smo odmicali od aerodroma ka centru Akabe, promatrao sam treperenje grada sa druge strane Crvenog mora.
“Izrael. Eilat. Pet minuta”, prenuo me je taksista, primetivši zakovan pogled koji mi je iskrivio vrat.
Platio sam vožnju osam dinara, što mu dođe oko 10 evra, i produžio na peti sprat hotela. Kroz širom otvoren prozor video se minaret i ogromna zastava Arapskog ustanka protiv Turaka, koja je pravila sablasne zvuke lomeći se na osvežavajućem vetru. Ali, nije to ono što me je probudilo u pet ujutru…
DOBRO DOŠLI U RAGIBOV SVET
“Pričaj srpski da te ceo svet razume… Počinjem stvarno da verujem u to”, izgovorila je mešajući jezike moja draga, inače Grkinja, smeškajući se u čuđenju. Trenutak ranije, šetajući prašnjavim ulicama, u moru arapskih znakova pažnju nam je privukao restoran sa latiničnim natpisom “Dobro došli”.
Kako sam potegao telefon i škljicnuo, na vratima se pojavio nasmejani čika, obraćajući nam se bez oklevanja na tečnom srpskom: “Izvolite. Uđite, vrata su ovde”.
Imao je nekih sedamdesetak godina, prodorne plave oči i snažan stisak ruke. Rekao nam je da se zove Ragib Ibrahim i da je poreklom iz Palestine, ali da već decenijama živi u Jordanu. Srpski je naučio davnih šezdesetih u Beogradu, i nije ga zaboravio iako je prošlo skoro 45 godina otkad je poslednji put prošao kroz naše krajeve.
“Pričam mnogo. Svaki dan. Kad nemam šta da radim, ja govorim sam sa sobom. Moj jezik je navikao da priča srpski. Mnogo više volim srpski nego engleski”, kazao je.
Reč po reč, objasnio sam mu da sam novinar i da bih voleo da čujem njegovu priču. Ragib nije časa časio: “Imam odličnu srpsku rakiju. ‘Ajmo kod mene kući”.
Uskočili smo u kola i razgovor nastavili u prijatnoj atmosferi njegove bašte, uz arapsku kafu sa kardamonom i srpsku kajsijevaču. Boca je bila jedva načeta, a prema Ragibovim rečima, dobio ju je na poklon pre dve godine. Očigledno je to bilo piće koje je iznosio samo u specijalnim prilikama.
“Kad se skupi društvo, to treba da bude nešto ovako, od srca. To sam kod vas Srba naučio”, rekao je.
“Treba nam još samo neka narodna muzika”, izgovorio je baš u trenutku kada je u daljini zapevao hodža.
“Nije ni ovo tako daleko”, uzvratio sam, više za sebe.
Ragib je u Jugoslaviju stigao vozom 1966. godine. Putovao je preko Sirije, Turske i Bugarske, kao i mnogi studenti koji su tih godina iz zemalja Pokreta nesvrstanih dolazili u Beograd na usavršavanje. Prijemni za fakultet nije prošao najbolje po Ragiba, ali to ga nije sprečilo da dve godine ostane i upozna ovu novu zemlju, koju je vrlo brzo zavoleo za ceo život.
“Moji prvi gazda i gazdarica bili su iz Crne Gore. Crnogorci su bili dobri ljudi. Imali su tri ćerke. Jedna je imala 14, druga 12, a treća samo devet godina. Kada su one htele da idu napolje, a majka ih ne pusti, one dođu kod mene: ‘Molim te, Ragib, ubedi mamu da nas pusti na Dunav’. To je bilo u Zemunu. Onda ja ubedim njihovu majku, pa ih vodim napolje do šest sati, dok ne padne mrak. Bio sam kao deo porodice”, prisetio se Ragib.
Osim u Beogradu, proveo je tri meseca i u Subotici, ali kao čoveku “južnjačke krvi”, nije mu odgovarala vojvođanska ravnica.
TAJNA LJUBAV SA TITOVOM SNAJKOM
“Za mene je Baograd najlepši. Uživao sam tamo”, rekao je, dok mu je na licu igrao osmeh. Nije se suzdržao da nam otkrije i zašto je toliko uživao.
“Išao sam jednom na rulet u Mažestik. Tad sam imao oko 22 godine – mlad momak, dečko. Pratila me neka sreća i osvojio sam mnogo čipova. Oko mene su sedeli bogati ljudi, pili su viski i pušili cigare. Ja sam pijuckao svoje crveno vino i u jednom trenutku mi priđe jedan Iračanin. Zamoli me da mu dam malo čipova, da povrati ono što je izgubio. Isprva nisam hteo, ali pošto se vratio još tri puta, na kraju sam mu dao. Kako sam mu dao, tako sam počeo da gubim. Za to vreme, preko puta je sedela jedna žena koja je sve posmatrala. Odmah sam je primetio. Sutradan ujutru sam došao da popijem kafu, kad eto opet nje. Prišla je i obratila mi se na engleskom: ‘Dobro jutro. Da li ste sa nekim?’. Rekao sam joj: ‘Ne, izvolite’. Ispred su bila parkirana dobra američka kola, sa zastavicama Jugoslavije. Sedeli smo više od jedan sat. Pitala me je da li ću i sutra biti tu. Rekao sam da hoću i tako smo počeli da se viđamo. Posle se ispostavilo da je ona supruga Titovog sina Žarka Broza. Imala je jednu kraću ruku. Bili smo zajedno više od godinu dana. Išao sam čak i kod nje u vilu. Nisam bio dobar… (smeh) Zvala me je jednom da dođem na njegov rođendan? Zamisli!? Kako da dođem? Da me ubiju… Nismo nigde smeli da se pojavimo zajedno, tako da sam posle našao drugu devojku – u Domu omladine. Tamo sam išao da igram. Danas, bivše devojke iz Srbije su mi kao sestre. Dolaze ponekad da me posete. Tako sam i dobio ovu rakiju.”
Ragib je nastavio da ređa mangupske priče i da se priseća mladalačkih eskapada – sastanaka “Kod konja”, gradskih kafana i batina koje je ne jednom dobio, bilo zbog svog ili tuđeg bezobrazluka. Poslednji put je u Beogradu bio 1978. godine, kada je prevozio novi auto iz Nemačke za Jordan. Kaže da bi boleo ponovo da dođe, ali život je kratak, a prijatelji rasuti po celoj zemaljskoj kugli.
Na kraju smo pozvali jednu od njegovih bivših ljubavi na “video call”. Dok sam ja hvalio njenu rakiju, Ragib je sa svojom “sestrom” zbijao lascivne šale i veselo se smeškao.
BEDUINSKE NOĆI I NEMICA NA “IĆ”
Sutradan smo se ponovo sastali, ovog puta u njegovom restoranu “Albaša”, gde nas je dočekao najlepši arapski doručak – falafel, humus, pasta od patlidžana i sveža arapska pita. Puni energije, pozdravili smo se sa našim novim prijateljem, uz obećanje da ćemo sledeći put mi doneti rakiju, i uputili se ka središtu jordanske pustinje Vadi Ram i drevnom gradu Petri.
Noći u pustinji izuzetno su hladne. Beduinski šatori u kojima smo proveli dva dana pružaju tek osnovnu zaštitu, pa bi ujutru svi izlazili na sunce kao gušteri, kako bi bar malo prokrvili zaleđene udove.
Dok smo sedeli, grejući se u drvenim stoličicama, naš domaćin Mohamed – lepuškasti beduin u ranim dvadesetim – pričao nam je o svojoj devojci iz Nemačke, koju ove godine planira da poseti. Kako reči izgleda nisu bile dovoljne da nam dočara svoju dragu, Mohamed je izvadio telefon i pokazao nam sliku sa Fejsbuka. Iznad nje, pisalo je Lejla uz karakteristično prezime na “ić”.
“Pa tvoja devojka je moja zemljakinja”, rekao sam.
“Ne, ona je Nemica”, odgovorio je.
“Da, ali iz Bosne. Daj telefon”, rekao sam mu i na JuTjubu pronašao nekoliko pesama naslovljenih sa “Lejla”. “Evo, da imaš kad treba da se udvaraš. Ne znam njen ukus, ali možda da probaš prvo sa Vajtom, pa Harijem Mata Harijem, pa onda sa Divljim Jagodama”.
Dok smo se peli u zadnji deo džipa kako bismo se otisnuli u kamene kanjone Vadi Rama, sa prednjeg sedišta, Mohamed mi je pokazao niz emotikona u obliku srca koji su pristigli vrućom linijom iz Nemačke. Pesma je izgleda dobro legla.
GIBANICA U PUSTINJI
Pozadi, u otvorenom gepeku, sedeo je bugarski par – Ivan i Lora. Ivan je psiholog i pisac, živeo je godinama u Americi, pa smo brzo pronašli zajedničke teme o kojima smo mogli da raspredamo “po naški”, dopunjavajući engleskim ako zapne. Izlet u Vadi Ram oduzeo nam je celo popodne i čak ni desetak čašica beduinskog čaja koje smo popili više nisu mogle da zavaraju glad.
“Gde sad da pojedemo nešto”, pomislio sam okrećući se oko sebe. Kilometrima daleko nije bilo apsolutno ničega, a drevne gugl mape uklesane u steni, nažalost, nisam znao da protumačim.
“Гладни ли сте? Искате ли да хапнете нещо?”, rekao je Ivan, kao da nam je pročitao misli.
“Šta imaš na umu?”
“Изчакайте”, odgovorio je, gestikulirajući kao da već ima spremno iznenađenje.
Iz torbe je izvadio plastičnu kutiju, onakvu kakvu nam bake obično tutnu kada dođemo da ih posetimo, a unutar nje mogla se nazreti nekakva pita zavijena u salvete.
“Баница, от майка ми.”, ponosno je rekao Ivan, odvijajući domaću gibanicu.
Obradovan kao malo dete, pomislio sami: “Dobro, još pljesku da pojedem u Petri i mogu da se vratim kući”.
NAŠA PESMA, SVAČIJA PESMA
Plan za veče bio je da se svi iz kampa nađemo u jednom od pustinjskih useka, raspalimo vatru i gledamo zvezde. Okupilo se oko dvadesetak ljudi, uglavnom turista i par domaćih Arapa. Uz pucketanje suvog rastinja, poveo se razgovor o zemljama iz kojih dolazimo, kulturama i aktuelnim događajima u svetu.
Jedna Sirijka zapevala je anđeoskim glasom pesmu koju sam odmah prepoznao, iako je pevala na arapskom.
“Aj, ruse kose curo imaš, žališ li ih tiii…”, produžio sam na srpskom, na šta se nadovezala i moja draga na grčkom.
Znao sam da na Balkanu postoji nekoliko verzija ove pesme, ali nisam imao predstave da se ova pesma prostire sve do arapskog Levanta. Kasnije sam saznao da postoje verzije na turskom, jermenskom, pa čak i mađarskom, kao i da o fenomenu ove pesme postoji i dokumentarni film: “Čija je ovo pesma?” koji je snimila jedna Bugarka.
Da li je neobično pronaći odraz doma u dalekim krajevima, ili je to samo način na koji je ljudski um zalemljen za poznato? Rimsko carstvo, Vizantijsko carstvo, Osmansko carstvo… U poslednjih 2.000 godina, Srbija i Bliski Istok više su vremena proveli u zajedničkoj državi, nego odvojeni. Slična muzika, hrana, mnoštvo reči – to je svedočanstvo o našoj bliskosti. Hteli to da priznamo ili ne, mi smo skoro pa ista kultura, iako različita civilizacija, koliko god to paradoksalno zvučalo. Što bi narod rekao: Svi smo mi isti…
Na prvi pogled, nama Srbima je mnogo lakše da parče doma pronađemo putujući na Jug i Istok, nego na Sever i Zapad. Ne znam kolika je verovatnoća da bih u Belgiji i Finskoj, recimo, doživeo nešto nalik ovome što sam doživeo u Jordanu.
Mada, u Norveškoj možda i bih, tamo je ostalo tragova iza srpskih zarobljenika iz Drugog svetskog rata. U Švedskoj i Danskoj sigurno, tamo živi toliko naših…
Govori srpski da te ceo svet razume…
Tekst i Foto: Novak Lukovac
