Connect with us

intervju

GORAN JE NA HILANDARU BIO 300 PUTA I KAŽE: Svaki dodir sa Svetom gorom isceljuje, tamo se ništa ne dešava slučajno

Published

on

Pre par nedelja pošao sam na Svetu Goru tristoti put. To moje putovanje traje, evo već, 32. godine. Počelo je u oktobru 1990. kada sam se u potpunom ushićenju Svetom atonskom gorom pomolio da dođem još stotinu puta, da tamo putujem čitavog života.

U Hilandaru me je prilikom tog tristotog ulaska sačekalo prijatno iznenađenje. Mladi monah, otac Petar, saopštio mi je da je iguman nešto pripremio povodom mog jubileja i da sledećeg jutra posle trpeze dođem u gostoprimnicu u velikom konaku.

Dok sam koračao manastirskom portom prišao mi je ostareli monah i obratio se na grčkom:

-Da li je to ono momče koje sam ovde davno upoznao?

-Verovatno jeste oče, odgovorio sam. Ja sam Goran, kako je vaše ime?

-Monah Melentije, iz hilandarske kelije Burazeri.

BIO JE HILANDARSKI VODIČ ĐOKOVIĆIMA: Goran je u obilasku manastira sa najboljim teniserom sveta

Nisam mogao da se setim ove starine:

-Da li smo se tamo sreli? Navraćao sam.

-Ne, upoznali smo se ovde u Hilandaru. Tada si bio sasvim mlad. To je bilo davno. Posmatram te od juče i nisam bio siguran da li je ovaj čovek sa sedom bradom onaj momak koga sam tada upoznao?

-Hvala vam oče što ste prišli. Posetiću vas jednom kada budem išao na tu stranu.

-Nisam više tamo, sada sam u jednoj keliji iznad Kavsokalivije.

-Srešćemo se nekada, ako Bog da.

U salonu manastira iguman mi je učino veliku čast. Uručen mi je ktitorski srebrnjak svetog kralja Milutina. Na njegov predlog i po odluci saveta staraca. Bio sam ganut. To mi je bila potvrda da ih uprkos mnogih iskušenja nisam izneverio. Na maloj svečanosti mi je uručeno priznanje.

Žestok tempo života dopustio mi je kratke boravke u manastiru. Nekada je to bilo samo na dva sata, najčešće na dan dva. Neko bi rekao premalo. Oni koji su tamo odlazili znaju da sam dodir sa tlom Atosa u trenutku isceljuje.

Već pri prvom odlasku postaje jasno da vreme tamo drugačije protiče. Sveta Gora je kao izvor na koji uvek želiš da se vratiš kao na mesto isceljenja. Već tri decenije posmatram svetogorske monahe i primećujem da čak i lica nepravilnih crta zrače nekom specifičnom lepotom. Način života koji vode uočava se i na fizičkom izgledu koji prija posmatraču. Atos je još uvek dom ljudi kakve ne možete svuda sresti. To su neobični ljudi, stado Božije.

PUTEVIMA DUHA: Vukčević na trajektu koji vodi na Svetu Goru

Kada sam prvi put pošao u Hilandar, prenoćio sam, u njegovom predvorju, na metohu Kakovo pokraj Jerisosa. Tom prilikom upoznao sam trojicu hilandarskih monaha, oca Mitrofana, oca Pavla i oca Justina. Danas su njihove lobanje u hilandarskoj kosturnici među stotinama drugih minulih monaha. Na njihovim čelima zapisana su imena. Običaj je da se posle nekog vremena grob otkopa a kosti operu u vinu i okade tamjanom. Da nije tako čitava Sveta Gora bila bi jedno ogromno groblje.

STALNOG GOSTA NIKAD DOSTA: Vukčević sa ocem Milutinom, hilandarskim bibliotekarom

Odlazak u kosturnicu nekada me je plašio, a sada me smiruje. Prilazak moštima svetaca nekada mi je stvarao nelagodu, a sada radost i utehu. Hilandarsko bratstvo koje sam upoznao početkom devedesetih zamenila je nova generacija.

Otac Mihailo, svakome se obraćao „diko“, pa je tako i stekao nadimak. Budući monah od najranije mladosti, zadržao je dečiju mekoću srca. Za moje nemire imao je samo jedan savet: „Mora se smiravaš“.

SCENA IZ ŽIVOTA MONAHA: Goran Vukčević je o Hilandaru i Svetoj gori objavio monografiju i snimio nekoliko filmova

Otac Vasilije bio je monah od akcije, neumoran, svuda prisutan, spavao je samo na trenutke, uzimao na sebe mnoga poslušanja. Danonoćno je bio u komunikaciji kako sa poklonicima tako i sa svakim koji je od njega tražio duhovni razgovor.

Otac Kirilo, nizak rastom a visok duhom. Ispovedao je na hiljade i hiljade poklonika. Mnoge je uveo u svetu tajnu ispovesti. Istovremeno strog, duhovit i pun ljubavi.

MALI RASTOM ALI VISOK DUHOM: Sa hilandarskim monahom Kirilom

Otac Agaton se držao dostojenstveno i strogo. Pri susretu je ulivao poštovanje. Ranije sam tako zamišljao drevne monahe iz vremena svetog Save i Simeona.

Otac Simeon bio je na najtežem poslušanju u karejskoj tipikarnici, Savinoj posnici. Svakoga dana čitao je psaltir i četvorojevanđelje. Zračio je skromnošću i jednostavnošću. Postigao je prostotu do koje se dolazi predanim podvigom.

MESTO SUSRETA: I Pižonu je bio vodič na Svetoj Gori

Tamo se ništa ne dešava slučajno. Ako je plan promenjen odjednom se ukaže razlog, prostor i vreme i delanja naša dobijaju drugačiji smisao. Sve je ispunjeno smislom i samo ga treba otkrivati.

Sveta Gora čuva sva vremena kroz koja živi. Nova nisu porušila stara. Duh vizantijskog carstva u njoj je još uvek prisutan. Moderno vreme donelo je više komfora. Ponekad poželim da se vrati ono iskustvo gvozdenih kreveta, petrolejki, peći na drva i hladnih česmi.

NA VRHU: Goran Vukčević na vrhu planine Atod sa pitomcima Vojne akademije

Danas svakodnevno pristiže mnoštvo poklonika. Nekada je to bio tek po koji. Tada, u vremenu bez elektronskih komunikacija, Hilandarci bi nas uvek pitali:

„Kako nam je Srbijica“?

RETKA PRILIKA: Goran je video sneg na Hilandaru

Piše: Goran Vukčević Foto: Privatna arhiva

Advertisement