Connect with us

Srbija

GLUV JE DAN BEZ LJUDI: Tužna priča baba Radine(86), koja druguje sa kurjacima i sanja dan kad će poći za mužem i decom, na neko lepše mesto (FOTO)

Published

on

Priča o ovoj ženi jedna je od na hiljade sličnih koju ispisuje surova pustoš staračkih srpskih sela. Ima dosta takvih i ovde oko Kosjerića. Samo, teško da je usud prema bilo kome od Radininih znanih i neznanih sapatnika bio okrutan kao prema njoj…

Baba Radina Pantović (85) živi sama u celom zaseoku Pantovići u blizini Mionice, robuje samoći i teškim godinama. Sahranila je oboje dece i muža. Jedino što usamljenoj nevoljnici utera strah u stare kosti je pomisao na tren kada će sa ovog poći na onaj svet, tamo gde je, tužna i namučena, odavno ispratila najvoljenije. Ne plaši se smrti, nego da je ona ne stigne negde napolju, na nogama. Boji se kukavica sinja da će je pre ljudi mrtvu naći psi lutalice.

Život, a 85 je punih za njom, ne daje joj pravo da od ičeg drugog zazire, da joj išta padne teško osim onoga što joj godine i zdravlje ne dozvole. Kaže, gazila je vatru do kolena.

Da se mrtva pruži negde u šumi, kroz livadu, na zabitom putu kojim niko ne prolazi, bogazu kojim više puta dnevno ode da obiđe ovce – dosta vremena bi prošlo dok bi je pronašli. Ko i da je nađe pre čopora kerova koji tumara ovim krajem kada u njenoj blizini ne živi niko. Lep je zaselak Pantovići kod kosjerićke Mionice, samo avetinjsku pust. Vlasnici onih desetak kuća u njenom okruženju samo ponekad navrate na imanja u podbrđu Divčibara. Najbliži komšija joj je par stotina metara kroz šumu, a i njega poslom zauzetog retko viđa.

Prvi put poći kod Radine Pantović, a prethodno se u Mionici dobro ne raspitati gde živi, i precizno ne zapamtiti kuda lošim putem koji vodi nizbrdo – uzbrdo, može te odvesti u dangubno lutanje pustim zabitima. Odvojiš li se pogrešeno na nekom od drumskih račvanja koji bez putokaza vode ka praznim zaseocima, teško da ćeš sresti ikoga da priupitaš gde živi baba Radina.

Ne živim nego životarim… Sama odavno… More ‘ajte, ’ajte ovamo, nisam videla nikog živog deset dana. Ima i više, bogami. Gluv je dan bez ljudi, a meni je skoro svaki takav. Za mnom, ‘vuda, jes malo nezgodno, pazite glib je stazom, a trava je mokra, – sačekala nas je pred štalom Radina Pantović i povela ka kući.

TROŠNA KUĆA U PUSTOM SELU: Baba Radina se obradovala

Priča o ovoj ženi jedna je od na hiljade sličnih koju ispisuje surova pustoš staračkih srpskih sela. Ima dosta takvih i ovde oko Kosjerića. Samo, teško da je usud prema bilo kome od Radininih znanih i neznanih sapatnika bio okrutan kao prema njoj.

-Sa 19 godina sam došla u Mionicu, udala se u Pantoviće. Muž mi je mlad, oprosti dete ne sećam se kada, davno je bilo, umro. Preseklo ga srce, napio se znojav vode. Sa njim sam rodila dvoje dece, sina i ćerku, i oni mi mladi pomreše. Nesretnici moji. Ostavi me bog dugo u životu da ih oplakujem. Prvo sama u kuću, sad skoro sama u selu. Poumirao stari narod, mladi otišli u gradove – jadala nam se dugovečna nesretnica.

Jutrom naloži vatru, pusti kokoši i pođe u štalu ovcama. Posle se vrati kući, skuva ručak, zabavi oko vrata. Popodne opet ovcama, pa opet u vrt. Retko šta joj promeni svakodnevicu. Zato se, valjda, i obradova kad joj stigosmo u goste vođeni pričom o njenoj sudbini.

-Imam sedam ovaca. I njih mi je teško gledati. Pustim ih nekada same u ispašu, ali ne dugo, jer one kučke – lutalice… Prezaju naokolo. Onomad su mi dve ovce zaklali. Hoću svinjče da kupim da ga utovim za Aranđelovdan, – pričala nam Radina.

ŽILAVA STARICA: U razgovoru sa novinarom

Neprijatno izustiti, ali nekako uspesmo – „Ko ti, stara, dolazi na slavu? Koga bliskog imaš da te obraduje?“

Ima, priča, dvoje unuka i dvoje praunučadi. Sinovljev sin joj živi u Beogradu, a ćerka u Valjevu. Sinovac joj je u Subjelu, tu oko Kosjerića.
-Bratić mi retko navrati. Kaže, bolestan je, ne može. Velim, ne moraš, ne muči se, ja sam ostavila mnogo godina za sobom, ti treba da živiš. Unuk je skoro bio. Ne može često da dođe, čuva svoj posao i parče hleba. Unuka dođe češće, ona ima dvoje dece. Ona me je zvala da se preselim kod nje u Valjevo, ali nisam htela. Šta ću joj matora. Ima svoju porodicu, neću da joj budem na smetnji i teretu. Tu sam gde sam, odavno sam, i odavde mogu samo u grob. Prodavnica mi je daleko, u nju i ne idem. Čeljad kad dođu donesu mi svega da imam za mesec – dva. Ne molim nikoga ni za šta, samo onog komšiju kad me zlo natera da moram lekaru, – kaže Radina Pantović.

Pregazila je osam i po decenija, a vitalna je i otresita. U kući, ko zna kada pravljenoj, vreme se odavno zaustavilo. Drveni kredenci, preko kreveta starinski ćilimi, pod nogama daske, po zidovima odavno izbledele slike. Na njima pokojni suprug, deca, i ona sa njima.

TUŽAN JE USAMLJENIČKI ŽIVOT: Rano je ostala bez supruga i dece

Najlepši su joj oni dani kada su joj unuci u gostima. Kad bi samo češće bilo takvih. Poskakuje od sreće, grli ih, ljubi, na sve strane se razleti da im slučajno nešto ne bi zafalilo. Ali i najteže večeri padaju posle takvih dana. Plače Radina kao kiša kada joj najrođeniji koje ima na ovom svetu odu. I zaplakala se, iskreno, majčinski, kad nam je pričala koliko joj potomci nedostaju. U hrapave seljačke ruke stavila glavu i brisala suze. Taško je biti mator i sam.

-Ne pitaj kako je zimi. Grdno! Padne golem sneg, zamete mi celo dvorište, ne mogu vrata da otvorim. A moram do štale. Da vidiš babu kako onda uzme lopatu i čisti sneg sneg do kukova, kao da je đevojka, -priča.

Tiho je danju u Pantovićima kada se može čuti samo brundanje nekog automobila koji se lomi niz seoski put, ali on se od šume od Radinine kuće ne vidi, ili klepetuša sa vrata ovna predvodnika zalutalog stada. Nekad se obraduje i gromu i graktanju gavrana koji nakratko razgale tišinu. Noći su glasnije od dana. Jezu neretko naruše fijuk vetra koji se spušta sa Dičibara i zavijanje vukova koji se dozivaju sa brda koji opasuju Mionicu.

-Čega da se plašim? Ček da vidiš! – ode Radina iz gostinske sobe.

Na stolu boca sa rakijom i čašica nasuta do pola. Ne pije starica, nego, eto tako, da joj liči da u kući ima još nekoga. Eto je, vraća se, hitra. Nosi pušku. Lovačku dvocevku.

-Muž mi je bio lovac i od njega mi je ostala. Imam dozvolu. Nisam dala da mi je uzmu. Milicija je dolazila, veli, „Radina, neka ti puške ali da je ne iznosiš iz kuće“. Pitam, „kako, bre, kako da ne zapucam na kučke kad mi napadnu ovce“. Ranije sam znala da noću, kad kurjaci počnu da se okupljaju u planini, ispalim poneki metak u vazduh i poplašim ih. Na vrata neko da mi dođe u gluvo doba ne bi se živ vratio. Odavno nisam pucala, ali opalila bih da mi se neko nezvan pojavi, – žustro steže pušku kao prekaljeni vojnik.

NE PLAŠI SE NIČEGA: Ima i dozvolu da zapuca puškom

Srčani je bolesnik. Kad smrt dođe, a ništa ne bi imala protiv da to bude i danas, volela bi da se zatekne u krevetu. Da makar umre lepo kad je u životu malo toga lepog imala.

Malo je onih koji je se sete da je pozovu i priupitaju za zdravlje, da joj se ponude ako nešto zatreba. Opet, Radina se ne odvaja od mobilnog telefona. Uvek joj je u džepu. To je, kaže, deo dogovora sa unukom iz Valjeva za čas koji će neminovno doći.

-Zavetovala sam je ovako: Kad me jednom pozove a ne javim se, neka okrene drugi put. Ako se ni tada ne javim neka zove još jednom. I još jednom. Ne odgovorim li joj treći put neka krene kad Mionici sa saznanjem da sam umrla. Ako me nema u kući, tu sam negde okolo, nemam gde dalje da odem. I neka ne plače. Dugo je baba živela i svakakve jade preturila preko glave. Ide se babi kod dece i muža, baš ih se zaželela, – skoči Radina na noge i ode da oposli oko vrta”.

TEKST: Vladimir Lojanica FOTO: Miloš Cvetković

Continue Reading
Advertisement
Click to comment

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Advertisement