GDE DECA NISU BESNA… Alimpići iz Nešvila imaju sedmoro i ništa im nije teško: „Možda bude i osmo, neka bude volja Božija!“

Ima onih koji kažu da je u Americi teško rađati i odgajati decu. Kažu kriza je, a to mnogo košta, kažu nema se vremena, kažu i to da moderan čovek mora da se posveti sebi, da si da malo oduška…

Sve ovo su ko zna koliko puta čuli Miroljub Alimpić i njegova supruga Verica, ali se u tome nisu prepoznali. I zato danas u svom domu imaju – sedmoro divne dece!

-Moja supruga i ja smo doselili u Ameriku pre više od 20 godina. Ona iz Beograda, gde je živela kao izbeglica posle dolaska iz Zadra, a ja iz mog rodnog sela, tu blizu Loznice. Upoznali smo se u crkvi Svete Petke u Nešvilu, gde smo oboje redovno dolazili i gde su krštena sva naša deca, počinje svoju priču za Serbian Times Miroljub, pa u istom dahu nastavlja:

GDE ČELJAD NISU BESNA…Verica i Miroljub sa najmlađim sinom, Jovanom (4 meseca)

– Venčali smo se 2007.godine a već sledeće je na svet došla ćerka Andreja, dve godine za njom i sin Danijel. I tu smo rešili da stanemo, da nemamo više dece, valjda zbog tih usađenih navika iz Srbije i sa Balkana. Sin i ćerka, govorili smo, sasvim dovoljno. I pogrešili. Posle 8 godina, kada smo shvatili da mi volimo decu i da želimo da ih imamo još, na svet su došli, prvo Kristina, onda Petar, pa Angelina, Sofija, i na kraju, pre četiri meseca, Jovan, koga je otac Bojan Banović nedavno krstio u našoj crkvi.

Na pitanje je li teško izdržavati sedmoro dece u Americi, Miroljub odriče glavom.

-Nije teško, naprotiv, uvek imam motiv da radim i zaradim za sebe i svoju porodicu. Vlasnik sam firme, radim po kućama kao handyman, Bog mi dao dar da sam vešt sa rukama, pa radim sve, od krečenja do struje, vodoinstalacije…Supruga radi u državnoj firmi, vodi brigu o problematičnoj deci. Sve u svemu snalazimo se.

VELIKA, SREĆNA PORODICA: Alimpići u punom sastavu, sa babom i dedom

U početku je, kaže, bilo teško…

-Takav je svaki početak, mora čovek da se bori. Od početka smo rešili da ćemo mi biti ti koji će vaspitavati našu decu i provoditi vreme s njima. Zato ih nikada nismo slali u jaslice niti vrtić. Radili smo u različlitim smenama tako da je uvek neko bio sa njima. Supruga ode na posao, ja budem sa decom dok se ne vrati pa onda idem da radim. Kad nismo mogli nas dvoje, čuvali su ih babe i dede. Sad je već lakše, starija deca nam pomažu oko ovih mlađih, oko svega se dogovaramo, planiramo.

Jedino što ne dozvoljavaju jeste da im decu vaspitavaju mediji i društvene mreže…

-Posvećujemo jedni drugima svo slobodno vreme, kada smo kod kuće svi smo na okupu, niko se ne izdvaja. Imamo samo jedan televizor koji se nalazi u dnevnoj sobi i uvek se dogovaramo šta ćemo da gledamo. Mnogo vremena provodimo van kuće, idemo u prirodu, u park, šetamo, igramo se. Deci ne dozvoljavamo da igraju elektronske igrice, a samo najstarije ima telefon – zbog škole. Ponekad im je teško objasniti zašto druga deca imaju, a oni ne, ali se trudimo. Iako bi najlakše bilo da im podelimo telefone, ne želimo da idemo linijom manjeg otpora. Hvala Bogu pa postoji Novak Đoković, koji na isti način vaspitava svoju decu, pa možemo da se pozovemo na njega…

SVI SE KRSTILI U ISTOJ CRKVI: Sa ocem Bojanom na krđtenju najmlađeg sina, Jovana

Miroljub kaže da im se mnogi čude kako opstaju i izdžavaju sa toliko dece…

-A ja im kažem da gde postoji volja i ljubav – nađe se i način! Primetio sam da što više dece imaš postaješ zreliji, razumniji, organizovaniji. Zahvalni smo Bogu što nas je u ova vremena kada mnofi mladi parovi ne mogu da imaju decu blagoslovio sa naših sedmoro. Mislili smo da mi odlučujemo o tome, a onda se ispostavilo da je sve to bila Božja volja. Svako ima svoj krst a Bog procenjuje ko koliki krst može da ponese. Mi svoj sa ponosom nosimo, završava svoju ispovest za Serbian Times Miroljub Alimpić, ponosni suprug i otac sedmoro dece iz Nešvila, američka država Tenesi, a na pitanje da li možda supruga i on planiraju još koju prinovu, kaže:

– Ne odlučujemo mi. Neka bude volja Božija!