Prošle subote u poseti su nam bili prjatelji iz Ingolštata. Jedna Srpkinja i njen suprug Nemac koji je zbog posla u Srbiji a kasnije i braka sa njom naučio srpski toliko dobro da bi mu mnoga deca „gastarbajtera“ pozavidela. O tom fenomenu možemo drugom prilikom…

Nakon rođenja prvog deteta, odlučili su da se presele u Nemačku.

Tema povratka u matičnu zemlju nametnula se sama po sebi i više se ne sećam ni ko je postavio to pitanje, ali odgovor je bio jednoglasan: „NE.“ Isti odgovor čula sam od 99% onih koji sebe i svoju decu po svaku cenu žele da spasu nepravde, bezakonja, od nasilja svih obilika i na svim nivoima. To su ljudi koji su davno ili nedavno dobili priliku da pobegnu od zla protiv kog sami nisu mogli da se bore, a nisu bili ni toliko hrabri da ćute i postanu saučesnici moralnog i duhovnog uništenja svoje zemlje. Mislim da sam među retkima koja se ne miri sa opcijom da „kod nas nikad neće biti bolje”.

Agresija koja decenijama dolazi sa vrha i čiji pritisak je svakim danom i svakim satom sve veći izbila je na površinu. Sistem koji je sam sebe uništio a sa sobom u propast poveo svoje taoce, rešenje problema ponovo traži u korenu problema – agresiji i mentalnom i fizičkom nasilju nad svima nama.

Posledica dugogodišnjeg ignorisanja stvarnosti, zabijanja glave u pesak i straha kojim su nas zadojili toliko da se pojedini plaše da misle, su kovčezi šesnaest mladih duša. Šesnaest ugašenih života odnelo je kolektivno nečinjenje ničega kako bi zaustavili zlo. Šesnaest mladih i ko zna koliko života onih koji su ih poznavali, odnelo je priklanjanje materijalizmu, namerna ili nametnuta nebriga o deci, vaspitanje u kom su uloge zamenjenje, omalovažavanje svih časnih profesija, odnelo ih je popuštanje budalama i naša umišljena pamet, ismevanje onih koji su na posledice upozoravali mnogo ranije i pokušavali da osveste “hipnotisanu gomilu” iz pesme Partibrejkersa. Gomilu koja ne misli svojom glavom.

Ti svesni i ljubavi puni ljudi koji ukazuju gde se nalazi izlaz iz lavirinta saterani su u ćošak i časno nose epitet budala, zaluđenika i paranoika. Oni drugi, zaduženi da nas drže na dnu ovog pakla, nalaze se na svim važnim pozicijama, istaknuti su članovi kojekakvih organizacija, ulaze nam u domove putem medija, koriste priliku da profitiraju na tragediji čitave nacije i važe za pametne.

Ko je tu lud, procenite sami.

Ponovno zaključavanje dece ali ovog puta u školama, razne „nju ejdž“ tehnike koje se serviraju pod okriljem psihologije i neurolingvističko programiranje (takođe proizvod nju ejdž učenja) predstavljaju nam kao jedini izlaz te „pametne čike i tete“, kao da nismo bili dovoljno zaključani i kao da već nisu sve svoje snage usmerili ka ispiranju naših mozgova pa je potrebno još! Doduše, ima onih koji se dosta dobro drže i opiru, verovatno je za njih potrebno ponoviti postupak i pojačati dejstvo.

Žalosno je što je jedan narod, kao što je naš, koji je kroz veru, od Boga dobio recept za miran, bogougodan život na ovoj zemlji i put u večnost, dozvolio da na se na njenom tlu poseje seme zla i izrodi rod onih koji će mrzeti i odbaciti sve ono što pravoslavlje predstavlja. Sistemskim i dugo planiranim odvajanjem naroda od njegove istine, oduzeto mu je najjače oružje kojim bi pojedinac branio sebe, svoju porodicu i državu od večnog neprijatelja koji vešto menja lik, ime i oblik.

Odstupivši od tradicionalnog načina života i vaspitanja i zanemarivši sve duhovne i moralne vrednosti, postali smo prelak plen onima koji, sve do sada, nisu uspeli da porobe zemlju koja je najduže odolevala pred, crnjim od mraka, iskušenjima sveta.

Korupciju smo uveli čak i svoje domove, terajući decu da zarad plišane igračke pojedu pasulj. Sutra će ti isti prodati majku i oca zarad novca ili neke druge koristi a neki će dobiti priliku da to učine sa čitavom državom. Postali smo slepi za tuđu nesreću, srećni ako smo uspeli da se „snađemo“, a one koji nisu, uprkos talentima, marljivosti i drugim vrlinama koje uključuju i poštenje, proglasili nesnađenim i nesposobnim. Pristali smo na sve na šta nikako nismo smeli u strahu da ćemo ostati bez kore hleba, zaboravljajući pritom da ono što je istinski vredno nema ni cenu, ni visoki sjaj, nije prolazno i ne košta.

Srbi su cenu svoje gluposti, lakomislenosti i maloverja platili dušama. Dušama nastradalih, dušama koje su otišle i dušama koje su još tu a pate pod vlašću slatkorečivih nepojmjanika kojima su poverile svoje i živote svoje dece u zamenu za ništa. Jer šta god da su dobili – ništa je naspram gubitka i večnosti koju mnogi i danas smatraju obmanom. Tužno.

Tamo gde nema pravde i zakona, svaka žrtva sistema jednom će dati sebi za pravo da pomisli kako je ispravno da pravdu uzme u svoje ruke. Za drugi način ne zna, niko nam ga u praksi nije pokazao. Svaka odrasla osoba ili dete odgajano u vreme poštovanja pogrešnih vrednosti i na pogrešan način, svedok svakodnevnog terora nepravde i iživljavanja nad slabijima, poželeće jednog dana osvetu ili će naprosto pratiti pogrešan primer, ohrabren strašnom činjenicom da zločinac ostaje bez kazne.

Kojim to rečima roditelji svojoj deci mogu objasniti da nije dobro biti kriminalac, ubica ili starleta, danas kada svi mediji takve pojave besramno i neumorno promovišu a pojedini staju u odbranu programa u kome se promovišu blud, nasilje i najniže strasti? Kako se, čak i da ste sve snage usmerili da ispravno vaspitate svoje dete, boriti protiv talasa izopačenosti koji nas svakodnevno zapljuskuje? Koliko velik treba da bude čamac na koji biste se ukrcali – kako se ne bi utopili u moru laži i obmana?

Možda nisam napisala ništa što većini nije poznato, tim gore. Ukratko, to je ono od čega svakodnevno okrećemo glavu. Za neke bi logičnije bilo da prestanem da lupetam gluposti, podržim masovno ludilo i opravdam proslavu Noći veštica u srpskim školama, dok Svetosavska priredba polako izlazi iz njih. Kad to čine roditelji, što ne bih mogla i ja koja nemam dete ali to, dragi moji, ne biva.

Previše je majki i očeva koji su za kvadrate, tašne i sitna zadovoljstva prodali najsvetije što imaju. Previše je onih koji, su pošteno radeći da prehrane porodicu i plate namete, bili primorani da ćute. Nisu to svi činili svojom voljom i iz interesa, neki su to činili iz nužde, budimo pošteni.

I sada, kada ne možemo vratiti vreme, najpoštenije što možemo učiniti je da priznamo grešku i ispravimo je, da ova noćna mora ne bi postala naša svakodnevnica i nova realnost (kako sad sve nakaradno i nenormalno nazivaju). Preuzimanje odgovornosti je prvi korak a odmah zatim svako je pozvan na akciju, da deluje u granicama svojih mogućnosti.

Umesto da se zaključamo i pojačavamo temperaturu u loncu straha u kom se krčkamo, budimo hrabri da se uprkos svemu približimo jedni drugima, da saslušamo, pomognemo, da delamo iz ljubavi, ne zarad koristi. Vratimo se onome što smo davno bili, probudimo u sebi one osobine naših predaka bez kojih danas ni nas ne bi bilo a pre svega, vratimo se Bogu. Poštovanjem Božijeg, ne bi bio prekršen niti jedan zemaljski zakon.

Molim sve one koji su do sada, svako na svom polju, davali lični doprinos našem narodu, da ne odustanu. Molim vas, iako znam ste bili ismevani i vređani, da ni ubuduće ne ustuknete. Danas su nam više nego ikad potrebni oni koji ono što rade, rade iz ljubavi prema ljudima i istini i neophodno je da zajedničkim snagama takve generacije stvaramo.

Ovo se tiče svih nas. Ne osuđujte one koji su otišli, niko sam ne može menjati svet. Novi, drugačiji i bolji treba da gradimo zajedno.

Piše: Milica Andrić Foto: Hannah Busing (Unsplash)