Connect with us

Amerika

EKSKLUZIVNO, STEFAN MILENKOVIĆ: San mi je da živim kao kauboj i imam ranč u Vajomingu

Published

on

Moja žena nije toliko oduševljena time, ali ja obožavam prirodu i baš tu prirodu na zapadu Amerike. Tako raznoliko, a na tako malom prostoru, to nisam nigde video. I taj kaubojski način života, to mi je bila opsesija oduvek

Gde god da svira, karte se rasprodaju brzinom svetlosti, te je bolje kupiti ih na vreme, ako može i mesecima unapred. Tako je bilo i ovoga puta u gradu Vestfildu, nadomak Njujorka, gde je nekada “čudo od deteta”, a danas jedan od naših najpoznatijih violinista, Stefan Milenković, nastupao sa Festivalskim orkestrom Nju Džerzija. Na repertoaru je bio Bramsov Koncert za violinu i orkestar u D-duru.

Stefan je po običaju briljirao, sa podijuma je ispraćen ovacijama, a iza bine je, iako je koncert bio prilično žestok, delovao friško i odmorno kao da se tek zagreva. U čemu je tajna, da li ima neki poseban ritual pre nego što izađe na scenu…

-U pitanju su dani i nedelje pripreme. Ali moram da kažem da je od velike važnosti zagrevanje pred sam nastup. Nisam od onih koji izlete na scenu bez usviravanja, mada mi se i to dešavalo, priznajem, i baš zbog toga to i ne volim. Moj otac je uvek govorio da na scenu treba izaći kao bokser koji je već zagrejan i znojav, u sred pokreta. Imam razne pripremne vežbe koje primenjujem. Najčešće prođem ceo koncert lagano, prođem kroz sve note bar jednom. Zavisi i od koncerta. Ako neki koncert nosi veće tenzije i iščekivanja onda radim i vežbe disanja da bi regulisao fiziologiju. To pomaže enormo.

KARTE SE TRAŽE MESECIMA UNAPRED: Stefan na koncertu u Nju Džerziju

Zaista sam srećan i privilegovan što sviram na Gvadaninijevoj violini koja je stara 236 godina. Verovatno ne postoji nijedna druga stvar na svetu da je tako stara i da ide na posao. A ja svaki dan vežbam i sviram na njoj. To je zaista neverovatno, tako da smo mi, čuvari tih instrumenata, zaista privilegovani

Već neko vreme svirate na violini čuvenog graditelja instrumenata Gvadaninija iz 1783. godine. Kakav je osećaj stvarati muziku na instrumentu starom 236 godina?

Sjajan. Sjajan! To ne mogu ni da objasnim. To je i privilegija, i odgovornost, i dužnost da vi održavate svoju formu tako da odgovara tom instrumentu u svakom trenutku. Taj instrument, kao i svaki fini alat koji na neki način uveličava vaše dobre osobine, ali isto tako i loše, kao jedna velika lupa. To je instrument koji inspiriše. Mi koji imamo privilegiju da sviramo na tim instrumentima nismo samo vlasnici, nego i kustosi, odnosno čuvari u njihovoj istoriji, nekad u jednom trenutku, a nekad i decenijama. Meni je i dalje fascinantno da nešto što je toliko staro vi nosite svuda sa sobom. Zamislite sada da nosite Mona Lizu u nekoj kutiji svuda po svetu, po avionima. I onda je vadite i preznojavate se. Fascinantno je da ti instrumenti i dalje idu na posao svaki dan. Ja ga svaki dan sviram, i sviram, i vežbam, i vraćam u kutiju. Mislim da ne postoji nijedna druga stvar na svetu za koju se može reći da je tako stara i da ide na posao. Niko neće reći ,,Ništa ne radi tako dobro kao moja dvestogodišnja četka“ ili ,,Moje cipele od 280 godina su još uvek jako dobre“. To je zaista neverovatno, tako da smo mi, čuvari tih instrumenata, zaista privilegovani.

Da li ste zbog vrednog instrumenta nekada imali problema na carini?

-Nekoliko puta da. Dešavalo se, i unapred se pripremam na to. Dosta zavisi od zemlje. Uglavnom sam imao problem u avionu, tj. pred ulazak u avion. Službenici obično ne obraćaju pažnju, za njih je to samo dodatni prtljag što nekada automatski znači da moraš da ga predaš zajedno sa velikim koferima, a to ne dolazi u obzir. Apsurdno je da mi se u Italiji, zemlji muzike, desila interesantna priča. Italijani su veliki šmekeri pa je sve ipak prošlo dobro.

Dolazim u Trst i pitaju me ,,Da li imate nešto da prijavite?“

Kažem ,,Nemam.“.

,,A šta je to?“

,,Violina.“

Njih dvojica se smeju i kažu ,,Vi ste, znači, violinista?“

,,Da, ja sam violinista.“

,,E pa dobro, hajde onda nešto da nam odsvirate.“

Kažem ja: ,,Vi se šalite?“

Oni kažu ,,Ne.“

Pitam: ,,Pa, dobro, šta biste hteli da čujete?“

,,Može Paganini?“ (smeh)

Da sam ja zaista bio neko ko ne ume da svira, oni me ne bi pustili da uđem u zemlju jer bi mislili da nešto krijumčarim. Ali ja sam u tom momentu izvadio vilionu iz kofera, odsvirao deset sekundi Paganinija, svi smo se nasmejali i to je bilo to. Kada sam išao u Rusiju, na primer, morao sam kompletan dosije i slike violine da nosim. Granice su sada manji problem nego avioni i to najviše zbog prtljaga. Svuda su neke restrikcije i zbog toga me hvata blaga panika svaki put. Na početku ove turneje koja traje već evo šest nedelja, na prvom letu iz Čikaga za Njujork bio sam negde među dvadesetak poslednjih koji su ulazili u avion. Službenici su mi na ulasku u avion rekli da je gužva i da nema mesta za dodatni ručni prtljag i tražili da predam violinu kako bi je spakovali sa velikim prtljagom. Ja to, naravno, nisam hteo, i na kraju su me ostavili. Ja sam jedini putnik koji je ostao u Čikagu, propustio let i morao sam da kupim novu kartu.

Mi muzičari koji mnogo putujemo imamo jedan relativan osećaj za dom. To je skoro kao neko kampovanje ili cirkus koji nosimo sa sobom. Često uhvatim sebe posle koncerta kako kažem da idem kući, a ustvari je to hotelska soba

Mnogo nastupate i putujete po svetu. Šta smatrate svojim domom?

-Trenutno živim u Šampejnu, blizu Čikaga. Tu je i Univerzitet Ilinoisa gde predajam i tu sam eto već jedanaest godina. Inače sam na putu oko 200 dana u godini. Mi muzičari koji mnogo putujemo imamo jedan relativan osećaj za dom. To je skoro kao neko kampovanje ili cirkus koji nosi dom sa sobom. Često uhvatim sebe posle koncerta kako kažem da idem kući, a ustvari je to hotelska soba. Ipak, moja baza je Šampejn.

Koliko ste dugo u Americi i kako ste se odlučili da živite baš ovde?

-Amerika je izabrala mene. Neke ’93. ili ’94. sam išao na velika internacionalna violinska takmičenja i tu me je ponovo čula Doroti Dilej, u to vreme jedna od najvećih pedagoga violine, koja je na sve načine pokušavala da me privoli da dođem u Ameriku. Jedna opcija je bila Aspen festival muzike gde je trebalo da par meseci radim sa njom i vidim kako to sve izgleda, a druga je bila da studiram na Džulijardu. Najpre sam iskoristio onu prvu ’96. godine, a već naredne godine me je pozvala u svoju klasu i otišao sam na Džulijard. Nikada mi nije bio san da živim u Americi, ali su se nekako vrata sama otvarala, tako da je tada to postala moja zemlja. Njujork i dalje osećam kao svoj grad, pored Beograda, naravno. Posle je usvojen i Čikago i Šampejn.

Kako je bilo živeti i učiti na čuvenom Džulijardu? Šta pamtite iz tog perioda, možda neku anegdotu?

-Ima ih milijardu. Prvi put sam odleteo iz porodičnog gnezda, živeo sam u jednoj manjoj sobi u dormitorijumu na Džulijardu. Tu sobu sa krevetom na sprat sam delio sa jednim danas fantastičnim pijanistom koji ima ogromnu karijeru, Izraelaccem Šejom Vosnerom (Shai Wosner). Tu sam otkrivao Ameriku, i Njujork, i sebe, i druge studente. Bila je to prava avantura i jedan divan period u mom životu.

Veliki broj studenata muzike i danas dolazi iz Srbije da se obrazuje na prestižnim koledžima poput Berklija i Džulijarda. Šta je potrebno da bi se student upisao u ove škole, koliko rada, truda, predznanja, možda i malo sreće?

-Mislim da je kvalitet danas preduslov za sve, ako izuzmemo neke vanredne okolnosti, možda neke veze, ali da ne ulazim u te negativne stvari. Mislim da ljudi u većim institucijama i dalje cene talenat i potencijal i da je to osnovni preduslov. Sreća da, donekle. Ako je čovek zaista dobar i posvećen tome što radi onda povećava šanse u svoju korist toliko da sreća nema neku ogromnu ulogu, bar po mom mišljenju. Ako idete na sreću, onda tu nešto fali. Naravno, postoje škole koje su užasno rigorozne i gde jako mali broj studentata bude primljen kao što je Curtis, i gde svako ko je primljen dobija punu stipendiju. Tu se zaista radi o samom vrhu, ogromna je konkurencija pa možda i treba imati malo sreće. Generalno mislim da su rad i predanost presudni i ako držite taj kurs, imate verovatnoću u svoju korist.

Da li je i koliko novac prepreka talentovanim studentima koji dolaze iz naših krajeva, tj. koliko je teško dobiti stipendije ili neke druge vrste finansijske pomoći?

-Novac uvek ima ulogu, na žalost, ali mislim da nije tako važan kao što se misli. Pogotovo danas. Nekada, kada tehnologija nije bila na današnjem nivou i kada čovek nije imao šansu da putuje moglo je da se desi da neki talenat uvene u nekom kraju sveta, ali danas kada imamo društvene mreže i internet ti možeš da se pokažeš bilo kome, bilo kad i da dođeš skoro do bilo koga da pokažeš ono što možeš – uz minimalna ulaganja. Ako hoćeš da snimiš nešto to možeš da uradiš i sa svojim telefonom. Tako da je danas mnogo lakše doći do nekih ljudi, profesora, do škola i takmičenja nego pre. Naravno, u nekim školama u Americi traže određenu svotu na računu koja mora da garantuje za život studenta ovde, ali ako ste dovoljno predani, uporni i ako zaista nešto želite onda se i neke druge stvari otvore. Nije to veliki hendikep danas, u svakom slučaju manji je nego pre.

Kako biste prokomentarisali to što generalno sve više mladih napušta Srbiju u potrazi za boljim životom?

Šteta je, naravno. Velika šteta. Poznavajući razne škole i sisteme, nije sve uvek bolje napolju. To je često iluzija. Uvek se misli da ima nešto bolje napolju, da je, što kažu Ameri, trava zelenija s druge strane. Činjenica je da je svet otvoreniji i da ima malo više opcija ako živite negde vani. Što se tiče samog učenja muzike mi imamo i te kako dobre škole i dobre profesore, bogatu tradiciju. Kod nas su dolazili najveći umetnici u istoriji, pogotovo iz istočnog bloka. Svirali su na svakih nekoliko meseci u Beogradu i Novom Sadu i na većim festivalima u bivšoj Jugoslaviji. Ali danas je svet jedno globalno selo, lakše se putuje i komunicira. Nije problem da ljudi izlaze iz zemlje. Uostalom, i ja sam je napustio i otišao u tim problematičnim vremenima kada je bilo otežano putovati i dobiti vizu, čak napraviti i najobičniji telefonski poziv. Ono što bih ja lično voleo da vidim je da nam se ono uloženo vraća. To što se nauči napolju da se vrati jer imamo mnogo talenta. Nama treba malo više strukture i discipline, u tome smo možda više slični Latinima. Kad se stavi sve to zajedno, kad se talentu doda struktura i disciplina onda zaista nema toga što mi ne možemo da uradimo. Moj cilj danas i ubuduće je da što više vraćam tim studentima sa naših prostora, da ih podučavam i pomažem jer smatram da to apsolutno zaslužuju.

ISTORIJA U RUKAMA Stefan svira na violini koja je stara preko 236 godina

U poslednjih jedanaest godina aktivno se bavim padobranstvom. Došao sam do nekih 600 skokova. To mi je jedan ventil, ali opet jedan proceduralni sport gde je sve rigorozno i precizno u pripremi. S druge strane, imate i taj ludi korak kada skočite, taj neverovatan osećaj slobode. Postojite u tom trenutku, ništa pre, ni posle. To me na neki način podseća na nastup

Vežbate violinu, ali vežbate i jogu. Zašto joga?

-Zato što nisam našao ništa drugo(smeh), a razne sam stvari trenirao i probao u životu, što obuhavata toliko različitih aspekata koji su dobri za telo i um. To je i fizička sprema, i snaga, i fleksibilnost, i disanje, obogaćivanje ćelija kiseonikom, i meditacija, smirivanje uma, a celu “teretanu” možeš da nosiš sa sobom. Joga je jako fleksibilna, u smislu da je možete koristiti kako i gde hoćete. Može biti i veoma aktivna, fizička praksa, a može biti i statična, meditativna, tako da je u zavisnosti od trenutka možete upotrebiti kako vam najviše odgovora.

Čime još rado ispunjavate slobodno vreme? Porodica, prijatelji, neki hobi?

-Ima mnogo toga. U poslednjih jedanaest godina aktivno se bavim padobranstvom. Došao sam do nekih 600 skokova. To mi je jedan ventil, ali opet jedan proceduralni sport gde je sve rigorozno i precizno u pripremi. S druge strane, imate i taj ludi korak kada skočite, taj neverovatan osećaj slobode. Postojite u tom trenutku, ništa pre, ni posle. To me na neki način podseća na nastup.

Da li biste tu vrstu adrenalina mogli da uporedite s onom pred sam izlazak na scenu?

-S jedne strane da, a sa druge strane nije da mi baš treba dodatni adrenalin u životu(smeh). To je možda za ljude koji imaju malo staloženiji i ujednačeniji način života i onda im je to veliko uzbuđenje. Meni je stresa i adrenalina dovoljno u životu bilo i ima ga na sceni, tako da mi ne treba još nešto da me stresira van toga, a to radim, tj. skačem iz poetičnih razloga. Pomenuo bih jedan metod koji sam počeo da primenjujem od decembra. Zove se Wim Hof, odnosno The Iceman. Ispostavilo se da se i Luka Šuljić iz grupe Two Cellos takođe bavi ovim metodom. Pajtaši smo na instagramu, ali i ovako životu, pa znam. To je specifično disanje i onda hladna voda, tuševi, ledene kupke.

Da li to dođe posle onog adrenalina?

-Da, da se čovek malo ohladi. Dosta sam vozio i motor do pre par godina. Čak sam i Ameriku prešao nekoliko puta motorom. Za par dana idemo i na hajking, konačno. Idemo da obilazimo Veliki kanjon Kolorada… I video igre, naravno, to je najvažnije. (smeh)

Da li možda pratite neke od naših umetnika i sportista?

-Naravno. Pratim koliko mogu i navijam za njih. Navijam za sve naše ljude, ne samo one koji su jako uspešni nego i za one koji se bore u karijeri, koji nastoje da uspeju u nečemu. Znam da nije lako, i onda sam ponosan na svakoga ko je uspeo u bilo kojoj branši. I u umetnosti ima nekoliko ljudi iz Srbije koji su u poslednjih desetak godina napravili ogroman uspeh. Izašli smo iz jedne faze male stagnacije, tako da je to fenomenalno.

Što se tiče muzičara, pratim Nemanju Radulovića, naravno. Mislim da je fenomenalno ne samo to koliko je uradio nego i način na koji radi. Njegov stil je prepoznatljiv…

Neko koga biste možda mogli da izdvojite?

-Tu je Novak, zatim nekoliko naših sjajnih košarkaša. Tu i tamo pratim ekipe kad igraju vaterpolo, malo manje fudbal, ali ne mogu da kažem za sebe da sam vatreni navijač. Što se tiče muzičara, pratim Nemanju Radulovića, naravno. Mislim da je fenomenalno ne samo to koliko je uradio nego i način na koji radi. Njegov stil je prepoznatljiv i super je što imamo sada raznoliku ponudu što samo pokazuje fleksibilnost našeg mentaliteta. Tu je i Roman Simović koji je koncert majstor Londonskog simfonijskog orkestra, što je velika stvar. Ineča moj dobar drug, fantastičan muzičar, umetnik i osoba.

Da li poznajete Nemanju Radulovića i jeste li svirali zajedno?

-Lično ne. Zvuči bizarno, ali ja ga nikad lično nisam upoznao. Preko instragrama smo razmenili poznanstvo. Nismo još uvek svirali zajedno, ali nešto se kuva u tom pravcu…

JEDAN SELFI ZA SERBIAN TIMES: Stefan sa našom dopisnicom

Da li postoji san koji niste ostvarili? Nešto što biste želeli da imate, da vidite, doživite, a što još uvek nije stiglo “na red?”

-Ranč. U Vajomingu. Moja žena nije toliko oduševljena time, ali ja obožavam prirodu i baš tu prirodu na zapadu Amerike. Tako koncizno i raznoliko, a na tako malom prostoru, to nisam nigde video. I taj kaubojski način života, to mi je bila opsesija oduvek. Kada bih mogao da povežem sve to da i dalje putujem i da nisam izolovan negde, to bi bilo idealno. To mi je neka dugoročna vizija.

Nazivali su Vas “čudom od deteta”, violinu držite u rukama od svoje treće, još kao dete svirali ste za Regana i Gorbačova, nastupali pred Papom Jovanom Pavlom II, proglašeni ste za Umetnika veka 2002. godine, a nosite i titulu Najhumanije osobe, Vaše ime je cenjeno svuda u svetu…Ipak, šta je ono čime se Vi najviše ponosite i šta zapravo doživljavate kao svoj najveći lični uspeh?

-Sledeće godine će biti 40 godina od mog prvog nastupa. To je moj najveći uspeh. Biti toliko dugo u ovoj profesiji, ostati kreativan, proći kroz razna vremena i iskušenja, a ostati u ljubavi sa onim što radiš. Nastojim da budem kreativan i dalje, to mi je i najveći cilj. Sve neke druge stvari, uspeh, veći ili manji, to je sastavni deo, samo rezultat. Ja na karijeru gledam kao na proces, ne destinaciju. Taj proces traje i dalje i to me najviše veseli.

Razgovarala i fotografisala: Mila Stojadinović

Continue Reading
Advertisement
Click to comment

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Advertisement