Među dobitnicima priznanja povodom Dana Državnosti Srbije 15.februara našao i čovek o kome više zna srpska emigracija negoli matica. Zlatnu medalju Branko Mikašinović još odavno je zaslužio tako što je više od četiri decenije promovisao srpski jezik i književnost u svetu, a naročito Sjedinjenim Američkim Državama.

Još od 1960-tih on prevodi i objavljuje najbolju srpsko prozu, poeziju i satiru, koja je zahvaljujući njemu stigla u domova ne samo srpskih iseljenika, nego i mnogih Amerikanaca i ljubitelja književnosti širom sveta. U poslednjih 20 godina javnost ga je upoznala pred kamerama Glasa Amerike, gde je kao novinar sa leptir mašnom, gospodskih manira i perfektnog engleskog, razbijao tabu o zlim, bradatim i zarozanim Srbima koji je tih godina harao svetskim medijima.

U prvom delu intervjua pričali smo o uzbudljivom životnom putu koji je Mikašinovića, slavonskog Srbina, vodio od Belišća u Hrvatskoj, odakle je sa porodicom pobegao ipsred ustaškog noža, preko dolaska u Ameriku gde postaje profesor slavistike, a načeli smo i temu srpsko-američkih odnosa iz 90-tih godina prošlog veka, krivaca za loš imidđ Srba u američkoj javnosti, koji je na kraju i doprineo NATO bombardovanju iz 1999.godine…

Mi obično kukamo nad sudbinom skrštenih ruku, govorimo o svetskim zaverama protiv Srba i Srbije…Šta vi mislite, sa ove distance: Da li je Srbija pre 30. godina mogla da uradi nešto po pitanju svog imidža i položaja u javnosti Zapadnog sveta, i da se, umesto o lošim, govori o dobrim momcima sa Balkana? Da li možete da zamislite situaciju u kojoj je Stejt department umesto Hrvata, muslimana i Albanaca, podržavao Srbe?

-To je bilo moguće uz bolju diplomatiju ali i koncesije. Kao što ovde kažu “nema besplatnog ručka.” Drugim rečima sve mora da se na neki način plati. Da je postojalo osećanje anticipacije, stvari su se mogle sagledati i pre trideset godina i umesto samo reagovanja, trebalo se preorijentisati na proaktivne delatnosti i koliko toliko biti prisutan i uticajan u medijima. Ali toga nije bilo. Mediji su bili zatvoreni za Srbiju. Znam da je u pogledu pristupa medijima to daleko lakše reči nego uraditi, ali za to postoje i agencije za odnose sa javnošću koje su mogle biti od velike pomoći. Doduše, imao se osećaj da je antisrpska opsesivnost i propaganda bila veoma jaka. Dalo bi se zaključiti da je sa srpske strane bilo nedostatka vizije, organizovanosti i aktivnosti. Ima raznih razloga i razjašnjenja za sve to.

Kako su se u to vreme ponašali američki političari srpskog porekla Rod Blagojević, Džordž Vojnovič i Melisa Bin, jesu li oni i koliko lobirali za srpsku stvar?

-Sretao sam se i pravio televizijske intervjue sa Vojnovičem i gospođom Bin, koji su imali razumevanja za srpske izazove. I tu je Miroslav Đorđević imao značajnu ulogu jer je on dobro poznavao g. Vojnovića i nastojao da dobije njegovu podršku za srpsku stvar. Blagojević se tu nije posebno isticao, koliko ja znam.

Poznavali ste bivšeg ambasadora SAD u Srbiji, Lorensa Iglbergera, koji je bio državni sekretar 1992, kada je počeo rat u Bosni. Pričali ste negde kako je u svojoj kući čuvao srpske ikone, ali je ipak kao političar učestvovao u antisrpskoj kampanji… Šta ste čuli od njega, kakvo je bilo opravdanje za takav stav Vašingtona, nije valjda da je problem bio samo jedan Milošević?

-Iglbergera sam poznavao i intimno verujem da je bio naklonjen Srbima. To kažem na osnovu naših razgovora, njegovih sećanja, koje mi je izneo dok je bio diplomata u Beogradu, i srpskih ikona koje je pokazivao sa zadovoljstvom prijateljima i posetiocima u svojoj kući u Šarlotsvilu, univerzitetskom gradu u državi Virdžiniji, oko dva sata vožnje od Vašingtona. Kao i u slučaju svakog drugog političara ili diplomate teško se boriti protiv stihije suprotnih gledišta. Takav je tada bio stav američke vlade prema Srbiji i on je tu možda mogao da pomalo utiče, ali ne značajno, posebno kada mu svako može reči “Pa, Milošević je komunista.”

Imali ste prilike da upoznate, intervjuišete, razgovarate i sa drugim visokim američkim zvaničnicima…Na čemu je bio baziran njihov stav o Srbiji i Balkanskoj krizi, na medijskim napisima, poznavanju istorije, situacije na terenu?

-Pored regularnih državnih kanala informisanja, večina američkih zvaničnika, po mom mišljenju, je bazirala svoje stavove o Srbiji i Balkanu na osnovu medijskih izveštaja, izveštaja tink tenk institucija, lobističkih grupa, susreta sa diplomatskim osobljem i personalnih kontakata. Kada kažem “ličnih kontakta” nikako ne mislim da zapostavim takvu vrstu saradnje, već suprotno u ovdašnjoj političkoj atmosferi lični odnosi su često značajni. Posebno treba gajiti odnose sa kongresmenima i njihovim osobljem i Belom kućom, ako za to postoje mogućnosti.

Drugo, teško je za, recimo kongresmene, da budu dobro potkovani za mnoga pitanja raznih zemalja, tako da su, kao što rekoh, uloge specijalizovanih savetnika važne. A radi uticaja, važno je i njima se približiti. Kada govorimo o dobrim ličnim odnosima pomenuo bih moj odnos sa članom Trampove administracije i ambasadorom pri Ujedinjenim nacijama Džonom Boltonom, koji je bio, verujem, naklonjen Srbiji, posebno po pitanju Kosova. Ali, mislim da je to bilo u sklopu njegovih opštih geopolitičkih gledišta. Inače, Bolton je bio tokom naših brojnih televizijskih razgovora veoma predusretljiv i prijatan.

Kakvu bi ulogu danas trebalo da igra srpska dijaspora u Americi kada su u putanju odnosi između SAD i Srbije? Koliko je ta dijaspora jaka i ima li dobro pozicioniranje ljude sa kojima bi mogla da napravi neki uticaj?

-Ne verujem da je srpska dijaspora sada dovoljno organizovana da bi mogla ili da isturi neke uticajnije ljude ili da kolektivno bude uticajna. Starija generacija je bila više zainteresovana za politička i društvena pitanja u odnosu na novodošle od kojih mnogi nastoje da pre svega uspešno reše svoja egzistencijalna pitanja i nisu dovoljno organizaciono povezani. To je interesantan paradoks, jer su oni dobro obrazovani i njihov doprinos crkvi i srpskoj stvari bi mogao da bude daleko veći. Sem manjeg broja mlađih većina njih ne dolazi u naše crkve što onemogućava duhovni i društveni vid povezivanja.

Vi ste čovek jezika bili i ostali…zašto srpska deca u Americi ne govore srpski jezik poput, recimo, poljske ili jermenske dece?

-Pored veronauke, pri srpskim crkvama u Americi održavaju se i časovi srpskog jezika. U gradovima sa većom koncentracijom srpskog življa postoje, pored crkvene, i individualne inicijative i nastave za učenje srpskog jezika. Neka naša deca ne govore srpski ili ga slabo govore, a neka ga govore dobro.

Problem je u tome da se deca više koncentrišu na engeski da bi se što bolje i brže uklopili u novo društvo i bili uspešni. Pored toga srpski jezik, posebno u poređenju sa engleskim, je gramatički težak i to možda obeshrabruje decu. Da bi Srbi ostali koherentna zajednica u Americi, mlada generacija treba da uči naš jezik, ali ako dođe do dugoročno moguće asimilacije, onda bi nam dobro poslužio jevrejski primer. Jevreji koji su rasuti širom sveta i govore razne jezike zadržali su svoje nacionalne karakteristike zahvaljujući veri, koja se upražnjava svuda bez obzira gde se ti ljudi nalaze i koje jezike govore.

Imate jednog sina. Da li on govori srpski jezik i koliko je važno za jednog čoveka da očuva svoju tradiciju, da zna odakle potiče?

-Moj sin Aleksandar, koji je rođen u Americi, kao i supruga Snežana, koja je rođena u Kanadi, oboje govore srpski jezik. Šta je preduslov za to? Da se maternji jezik govori u kući od najranijih dana, da se uzmu i časovi srpskog, a po mogućnosti i posećuje Srbija. U Srbiji će deca govoriti srpski, ojačati svoj identitet i ljubav i ponos prema matičnoj zemlji.

Plašite li se da će za generaciju, dve, bez srpskih škola, udruženja i valjanog plana za očuvanje te tradicije, u dinamičnoj budućnosti koja je pred nama, opusteti crkve i početi da blede tragovi koji nas vezuju za otadžbinu, jezik, kulturu…? Strahujete li od hazarskog scenarija?

-Ne mogu da prognoziram šta budućnost donosi. To je koliko nezahvalan, toliko često i neprecizan posao. Strahujem od hazarskog scenarija ovde u emigraciji, ali ne toliko i u matičnoj zemlji, a to je najvažnije. Nadam se da će matična zemlja uprkos demografskim, spoljnopolitičkim, pa i ekonimskim problemima, naći snage za opstanak i prosperitet srpske nacije. Život i obnova dijaspore dolaze iz matične zemlje. Zato treba održavati jake veze između srpske dijaspore i matice i uzajamno se pomagati i sarađivati. Na tom planu veoma značajnu ulogu igra i bivši američki komesar Savezne regulatorne komisije za energiju i biznismen Branko Terzić, koji je aktivno angažovan na povezivanju dijaspore i Srbije.

Srba će uskoro biti više u dijaspori nego u matici? Da li je to dobro ili loše?

-To bi bilo veoma loše. Mi to instinktivno osećamo u inostranstvu i radimo šta možemo da pružamo pomoć našima u zemlji – roditeljima, braći, sestrama, rođacima… I dalje, neki američki Srbi investiraju u Srbiji ili pružaju direktnu značajnu pomoć, kao što to na razne načine radi Miroslav Đorđević uključujući svoju humanitarnu organizaciju “Studenica” ili kanadski Srbin Milomir Glavčić koji je poklonio milione dolara svom rodnom kraju.
Možda bi se odnosi dijaspora-matica mogli sumirati našom izrekom “Samo sloga Srbina spasava.”

KRAJ INTERVJUA

*Antologije srpske književnosti na engleskom jeziku koje je objavio gospodin Branko Mikašinović možete pronaći ovde: SATIRA i AFORIZMI, ANTOLOGIJSKE KNJIGE, IZABRANE KOMEDIJE, KRATKE PRIČE.

Razgovarao: Antonije Kovačević Foto: Privatna arhiva