Marina Arsenijević je jedna od onih srpskih umetnika za koju se sa sigurnošću može reći da bi za nju znali i da nije naše gore list. Dobitnica mnogih svetskih priznanja, od prestižne ”Ellis Island medalje časti” koju je dobilo čak sedam američkih predsednika, do nominacije za EMMY nagradu za kompozicije sa svog koncerta “Marina At West Point” koji je videlo 170 miliona ljudi i koji se čak 10 godina emitovao na američkoj nacionalnoj PBS televiziji.
Marina je nosilac titule “Viteza svetosavskog pacifizma”, najvišeg diplomatskog priznanja Republike Srbije za promociju i očuvanje srpskog kulturnog identiteta u svetu, a mi smo naš razgovor počeli od njene „Tesline rapsodije“, kompozicije koja u sebi spaja srpsku tradicionalnu muziku sa džezom i klasikom i već godinu dana hara svim listama klasične muzike u svetu.
Prošle godine ste komponovali, odsvirali i objavili „Teslinu rapsodiju“, za koju ste već dobili silne nagrade. O čemu ste razmišljali dok ste je komponovali?
-‘Tesla Rhapsody”, koju su kritičari nazvali Revolucionarna „Tour de Force” je kompozicija za klavir i simfonijski orkestar i moje je do sada najkompleksnije delo, kojim odajem počast nasem Nikoli Tesli. Spojila sam folklor, džez, klasiku, protkana vizantijskim izvorima. Geršvinova “Rapsodija u Plavom” mi je bila inspiracija za strukturu kompzicija u kojoj mogu u slobodnoj formi da spojim naše tradicionalne melodije, Vizantiju sa džezom i klasikom. Uspela sam da je završim za vreme pandemije i do sada se emitovala na klasičnim radio stanicama u Sjedinjenim Državama, Kanadi, Australiji, Velikoj Britaniji, Evropi i Južnoj Africi, a takođe je od nedavno dostupna i na svim “streaming” platformama.
Tesla koji nam je dao osnovu za nove tehnologije 20 i 21. veka bio bi skoro zaboravljen da Elon Musk nije ostvario uspeh sa Tesla auto kompanijom. I na neki način nam je dao platformu da mi koji smo potomci Teslinog naroda u Americi damo doprinos da se njegov ogroman udeo u novim tehnologijama ne zaboravi. Smartam da je kroz muziku koja je univerzalni jezik najlakše komunicirati i u mom slučaju povezati nauku i muziku. Inače, „Teslinu rapsodiju“ možete čuti na veb-sajtu https://vvv.teslarhapsodi.com/home
ZASLUŽNA: Marina sa „Ellis Island medaljom časti“ koja se dodeljuje najzaslužnijim doseljenicima u SAD
Kroz „Rapsodiju“ se provlače tradicionalni srpski motivi…U prvom delu to su taktovi koje je koristio i Bregović u „Kalašnjikovu“, u drugom je to pesma „Ajde, Jano“…Koliko je teško skladati te muzičke crossovere i vezivati dva sveta, tradiciju i klasiku?
-Moj odnos prema muzici je da postoji dobra i loša muzika tako da žanrovi za mene nisu bitni, a bavim se spajanjem različitih žanrova još od 1990-tih godina. I kada govorimo o vezi tradicionalnih melodija i klasike, to nije novina jer su se tako borili za svoju “nacionalnu misao” koristeći folk melodije u klasici, i Franc List, Šopen, Čajkovski, Grieg, Bartok, Kopland u Americi..
Početak “Rapsodije” je protkan crkvenim zvonima i pravoslavnim crkvenim pojanjem da bih obeležila Teslino detinjstvo i uticaj njegovog oca Milutina, sveštenika Srpske pravoslavne crkve na Teslin život i verovanja. Svaki segment njegovog života i stvaranja muzički pratim kroz uticaj Zapada i Balkana i Rapsodija završava u velikom ‘crescendo” stilu, kao dokaz da Teslina misija i dalje traje. Iako je Tesla završio život u siromaštvu, hraneći golubove u Bryant Park-u, moja želja je da Teslu predstavim kao heroja našeg vremena koji je osvetlio čitavu planetu.
To nije prvi put da se bavite Teslom… Svojevremeno ste učestvovali u akciji da se spasi njegova zaostavština…Mislim na laboratoriju u Wardencliffu, koja je pre nekoliko meseci postala i dobro od nacionalnog značaja u Americi…Otkud ta veza sa Teslom?
-Prvu klavirsku kompoziciju pod nazivom “Tesla Journey” komponovala sam 2013-te godine o izvela je na mestu gde je bila poslednja Teslina laboratorija u mestu Wardencliffe u državi Njujork. Grupa američkih entuzijasta se okupila da bi spasila zgradu od propadanja i za nepunih 7 dana uspela da skupi preko 2 miliona dolara da bi otkupila zemlju i sagradila Tesla Science Center. Tesla je ovu laboratoriju koristio da bi sagradio toranj preko koga bi emitovao besplatnu elektricnu energiju za ceo svet. Interesano je da je država Srbija tada poklonila bronzanu bistu Nikole Tesle koja i danas stoji ispred Tesla Science Center, koji je od nedavno i ustanova od istorijskog značaja drazave Amerike (“Historic Landmark”.)
Ono što je meni uvek bilo bitno od kada sam došla na severno-američki kontinent, da ne izgubim melodije koje nosim u sebi od detinjstva i da pronađem način da ih prezentujem ovoj publici i da je ona prihvati kao svoje. Zato je koncert na West Point akademiji imao veliki značaj ne samo za mene već i za spajanje srpske muzičke baštine sa klasikom i džez motivima američke muzike. Tako sam spojila 3 rapsodije: Geršvinovu ‘Rapsodija u plavom”, Listovu “Mađarsku rapsodiju” i “Boemsku Rapsodiju” Fredija Merkjurija sa muzikom inspirisanom Srbijom i Balkanom. Ovaj koncert sa West Point orkestrom i horom kadeta pod nazivom “Marina at West Point: Unity Through Diversity” je postao jedan od najduže emitovanih koncerta na američkom javnom TV servisu PBS, koji emituje koncerte Pavarotija, Bočelija, Sare Brightman. Videlo ga je preko 170 miliona gledalaca u Americi i emitovao se do 10 godina, od 2010 do 2020. godine.
Za moje kompozicije sa ovog koncerta sam nominovana i za EMMY nagradu. Sve mi je to dalo platformu da mogu da se bavim Teslom i trenutno radim na Broadway mjuziklu “Life of Tesla” koji je baziran na muzičkim temama iz “Tesline Rapsodije”.
Kako ste se osećali dok je orkestar čuvene West Point Akademije svirao Vašu muziku sa elementima srpske duhovne i tradicionalne muzike? Ponos, prkos, nešto treće?
-Bila sam veoma ponosna, a to je ujedno bio i dokaz da je sve moguće. Nisam ni sanjala da ću se recimo pred koncerte naći na čuvenom “Poop Deck” kao treća žena u istoriji West Point Akademije koja se obraća kadetima. Imala sam suze u očima kada sam sa orkestrom i kadetima izvela svoju kompoziciju “We are All One, Under The Sun” sa motivima “Ajde Jano Kolo Da Igramo”. Eto, život piše romane…
Bili ste u užem izboru za EMI nagradu… Kako izgleda kada se klasični muzičar nađe pod svetlima reflektora koja su obično rezervisana za zvezde pop, rok ili kantri muzike? Kako ste se Vi snašli u toj situaciji?
-Ono što je posebno bilo dirljivo je da sam EMI nominaciju dobila za kompoziije koje su inspirisane našom muzičkom baštinom. Ono što je interesantno za sve nagrade u Americi, uključujući i Grammy čiji sam ja tzv. “voting member” već 12 godina, je da vaše kolege novinari glasaju i tim je i nagrada/nominacija značajnija. I klasična muzika danas ne može da opstane ako nema publiku, tako da je ta granica između popularne i klasične muzike sve bliža.
NAJDRAŽI KONCERT: Marina na West Point Akademiji
Počeli ste da komponujete i stičete popularnost u vreme kada su južnoslovenski narodi na Balkanu počeli da istrebljuju jedni druge. Šta pamtite iz tih vremena?
-Tada sam shvatila da jedino “oružje” koje imam je muzika i moj odgovor na tu situaciju je bio da spajam različite melodije koje decenijama pevamo zajedno. Tada je i nastao moj prvi CD sa spojem tradicionalne muzike i klasike “My Balkan Soul”. Zbog sankcija izdala ga je slovenacka izdavačka kuća i postigao je veliki uspeh u 11 evropskih zemalja.
Kada se desio September 11th 2001 održali ste veliki humanitarni koncert u Washinton DC, uz reči da to dugujete američkom narodu koji vas je svojevremeno prihvatio kao svoju. Ovde često srećem naše ljude koji, iako im je Amerika dala mnogo, i dalje imaju nešto protiv nje. Prokomentarišite mi te logike, Vašu i njihovu?
-Verujem da svi mi imamo različita iskustva i razloge dolaska u Ameriku, otuda i različit odnos prema zemlji. Postoji tzv. politička emigracija, izbleglice, zatim oni koji su našli bolje uslove za posao, i to nam je odredilo i odnos prema Americi. Talenat u sportu i muzici su u Americi vrlo poštovani i ako ste u mogućnosti da doprinesete ovom društvu, ono Vas i nagrađuje. Ja sam konkretno dobila svoj status na osnovu tzv. “Outstanding Talent” imigracione kategorije i nikada nisam “izbrisala” Srbiju iz sebe, čak sam zadržala i svoje prezime iako sam udata. Jednostavno, iz ove pozicije smatram da više mogu da pomognem na spajanju dva naroda koji su bili saveznici u Prvom i Drugom svetskom ratu. Amerika je plodno tlo za razvoj različitih ideja i zbog toga su većina izuzetno uspešnih upravo imigranti, od Muska, do Google osnivača Sergeya Brina.
Ono što je u Americi dobro da svi mi možemo da negujemo svoj jezik, tradiciju, religiju, da kupujemo burek, pravimo sarmu i slavimo svoje slave. Recimo, moji američki prijatelji jedva čekaju Sv. Nikolu da uživaju u našoj hrani i muzici. Sa druge strane, nikada nisam razumela one koji kritikuju jer u životu je sve izbor. Srbija je dala vanserijske pojedince u svetu, ali nam manjka ujedinjenost oko zajedničkih interesa.
MEDALJA NA PONOS SRBIJE: Vest o nagradi dodeljenoj Marini na čuvenom Times skveru u Njujorku
Ostaće zabeleženo da ste na tom koncertu u slavu stradalih u Njujorku zahvalili Americi i zato što je prihvatila izbeglice iz mešovitih brakova iz Bosne i Hercegovine. Zbog čega ste se naveli baš taj detalj, da li postoji neka priča iza toga?
-Da, postoji jako interesantna priča o porodici iz Viteza u bosni sa kojom sam i danas i više od prijatelja, skoro smo postali familija. Mislim da je bila 1993. kada me je jedan novinar iz Politike pozvao da posetim decu njegovih rođaka na Zlatiboru čiji su roditelji ostali u ratu u Bosni. Majka Srpkinja, a otac Musliman. Postala sam jako bliska sa decom koja su imala neverovatane talente za umetnost i sport. 1995 su se spojili sa roditeljima i prvi susret im se dogodio u mom stanu u Beogradu. Izabrali su da nastave svoj život u Americi tako da je moja prva poseta bila upravo njima i američkim porodicama koje su im pružili pomoć da nastave svoje živote u novoj zemlji. I tako se dogodio i moj prvi koncert 1996 u Harisburgu, Pensilvaniji. Tada su novine pisale na naslovnoj strani “Belgrade pianist came to give musical Thank You Note”. Danas su deca odrasla i vrlo uspešna, ćerka kao modni dizajner, a sin kao fudbalski trener.
Svirali ste u Beloj kući pred dve prve dame, američkom (Laura Buš) i britanskom (Čeri Bler). Opišite nam kako je do toga došlo i kako je to izgledalo na licu mesta…Jeste li bili u prilici da porazgovarate sa damama posle nastupa i kakav su utisak na Vas ostavile? Razumeju li se u muziku ili samo vole da budu pred kamerama dok muzika svira?
-Posle mog prvog Carnegie Hall koncerta 2003. godine dobila sam poziv od organizatora koncerta “First Ladies Lunchenon” da nastupim u Beloj kući sa mojim aranžmanom “America The Beautful” koju sam povezala sa Šopenovom „Revolucionarnom etidom“. U tom trenutku nisam ni osetila važnost ovog nastupa, dobila sam tzv. “standing ovations” koje su trajale i trajale pa sam dodala tada i moju „Balkansku svitu gde povezujem našu “Ajde Jano“ i albansku melodiju “Kamen Cvet”. Ono što mi muzika pruža je da sam sretala mnoge Prve dame posle nastupa i generalno zajedničko im je da jako cene talenat, rad I upornost.
BELA KUĆA: Marina posle koncerta za prve dame SAD i Britanije, Lauru Buš i Čeri Bler
Nastupali ste u skoro svim značajnim koncertnim salama, imali dve godine zaredom solo performanse u Karnegi holu…Posle svih ovih godina, koji Vam je najdraži koncert?
-Pored West Point koncerta, najdraži mi je koncert koji sam nedavno imala u Los Anđelesu, za Dan ženske jednakosti. Zanimljivo da su uspešne žene lideri, koje su prisustvovale koncertu, postale i moja velika podrškai i otvorile mi neka nova vrata. Stereotip je da žene nisu jedna drugoj pomoć prevashodno zbog ljubomore, ali u ovoj situaciji, kada govorimo o ostvarenim ženama, one pomažući jedna drugoj otvaraju i nova tržišta za sebe. Recimo, ja sam napravila spoj Mozarta i Barbie Girl i ne znajući da je u publici u Los Anđelesu kreator Barbie lutke i tako posle nastupa dobih poziv sa saradnju. Upravo sam završila to snimanje i očekujem da će do kraja godine ugledati svetlost dana.
Kad već pomenusmo Barbie lutku…Šta mislite o poplavi pijanistkinja koje u prvi plan svojih nastupa stavljaju fizički izgled. Je li to neminovnost u vremenu Instagrama i Tik Toka? I je li to budućnost u kojoj se gubi ta sada već tanušna linija između javne prezentacije klasične i pop muzike?
-Uvek je postojala debata da li izvođač klasične muzike treba da “pokrije” sebe da bi slušali čistu muziku bez ometanja. Čak i kada sam ja završavala Muzičku Akademiju u Beogradu početkom 90-tih imala sam neoubičajen i vrlo provokativan nastup i od tada sam se navikla na pohvale i napade. Mislim da kvalitet u bilo kom obliku nađe svog slušaoca i svakako da su društvene mreže pružile mogućnost svakom da dođe do publike. Sta ćete “koristiti” da dođete do publike to je stvar ukusa i nemam ništa protiv popularizacije klasične muzike. Danas ste i sam svoj PR i mislim da samo oni koji imaju čistu viziju i različitost mogu da opstanu na ovom otvorenom tržištu.
Kad govorimo o self marketingu…Vi ste na vreme shvatili „kuda plovi ovaj brod“, imate skoro 800.000 pratilaca na Instagramu…Koliko Vam to znači za promociju muzike koju stvarate? Za Instagram obično kažu da ga koriste oni čija percepcija ne dopire dalje od atraktivne fotke ili kratkog video klipa…Iznenade li Vas tamo i ljudi koji zaista znaju šta je klasična muzika?
-Interesantno je da sam Instagram stranicu otvorila pod uticajem Maye Musk, majke Elona Muska, koju sam upoznala posle mog koncerta u Njujorku 2015. godine. Tada me savetovala da u ovom vremenu moraš svakodnevno da budeš prisutan, da se tako razna vrata otvaraju, kao i da pratioci mogu direktno da Vas kontaktiraju, što Vas čini opipljivim. Inače, pravili smo analizu koji procenat pratilaca bi platio kartu za koncert ili kupio proizvod koji reklamirate, i taj procenat je oko 15%-20%. Takođe, ja nikada nisam čekala da me neko pozove i da mi priliku da nastupam već sam zaista sva vrata otvarala sama. Tako je i danas, samo je razlika što sada imam čitavu organizaciju i tim koji se bavi detaljima.
POSLUŠALA SAVET: Marina sa majkom Ilona Maska, Majom
Uvek ste vodili računa o tome kako izgledate na nastupima…Koliko je stil važan deo muzičkog izraza?
-Ja tako živim i van scene tako da je stil sastavni deo mene. Optimizam, energija, strast su deo mog nastupa i ono što me ispunjava je da mogu da pomognem i inspirišem nove geracije da pronađu svoj put. Ipak, smatram da je od stila bitnija harizma, muzička poruka I način na koji komunicirate sa publikom.
Negde ste izjavili da ste plakali kada ste prvi put upoznali Moniku Seleš. Gde je to bilo i zašto ste plakali?
-Monika je kontaktirala mog menadžera pred moj Carnegie Hall koncert još 2004. i tada sam zaplakala od sreće jer sam bila njen veliki fan i poštovalac. Od tada smo prijatelji i vezuje nas slično odrastanje, odricanja, posvećenost i poslu i porodici, disciplina. I uvek bezrezervno jedna drugoj pomažemo. Takođe, moj tata je bio fudbaler čuvene generacija beogradskog Radničkog koju su zvali “Majstori sa Dunava”, pa je ljubav prema sportu deo mog života.
Da li slušate modernu muziku, i koju, tj. koga?
-Za mene su Billi Joel, Paul McCartney, Freddie Mercury klasika u pop muzici i njih često slušam. Volim Gypsy Kings pa koristim i gypsy i latino motive u mojoj muzici.
Koliko je srpska i balkanska muzika nešto prepoznatljivo u Americi? Šta su, recimo, bile prve asocijacije kada nekome iz tog cool muzičkog sveta kojim ste okruženi kažete da ste iz Srbije?
-Jason Derulo je u svojoj pesmi “Talk Dirty” koristio trubacč koji podsećaju na Guču a sigurno je da su naši NBA igrači prva asocijacija na Srbiju.
Amerikanci su Vas jednom prilikom nazvali „Bond lepoticom“ koja seva kao „Balkanska munja“…Koji Vam je najdraži nadimak koji ste čuli za sebe, ili koji možda najviše odgovara onome kako sami sebe doživljavate?
-Da imala sam na početku karijere karakterizacije, od toga da sam “Balkan Madonna” pa do ovog koji ste vi napomenuli, i mislim da je Balkanska munja u telu Bond beauty prilično adekvatno.
Ne krijete emocije kada svirate. Često to izgleda kao da ćete svakog časa da zapevate…Koliko Vam često dođe da uz kompoziciju napišete i stihove?
-Ja generalno stalno “pevam” dok sviram i prosto je nemoguće da odsviram kompoziciju bez tog unutrašnjeg pevanja. Nisam talentovana da pišem stihove tako da na svu sreću imam tekstopisca I libretistu sa kojim sarađujem pa je tako nedavno dodat i tekst na moju kompoziciju “My Sweetheart”.
Inače, id malena pevam jer mi je tata pred svako vežbanje tehinčkih vezbi donosio ‘Carevčevu Liru” da mu pevam pesme iz Koštane. čak sam I na muzičkoj akademiji u Beogradu imala časove operskog pevanja ali klavir je uvek bio moje osnovno sredstvo izraza.
Nekako stičem utisak da Vam Šopen najbolje leži, da se najviše radujete i smejete dok njega svirate. Grešim, ili…?
-Šopen je bio moja prva ljubav i sa njim sam dostigla i milione slušalaca na streaming platformama. Ali ono sto sam potpuna ja u izazu su moje kompozicije gde kombinujem etno, klasiku, jazz kao I moji aranžmani popularne muzike sa klasikom. Upravo sam snimila moj spoj Rahmanjinova iStar Wars i video ce izaći za par nedelja.
NIKAD NISAM IZBRISALA SRBIJU IZ SRCA. Sa priznanjem „Vitez svetosavskog pacifizma“
Još jedan naš veliki klasični umetnik koji je dugo živeo i radio u Americi, Stefan Milenković, vratio se u Srbiju u sklopu vladinog projekta Srbija stvara…Da li bi se vi vratili i zbog čega?
To je sve vrlo individualno i mi svi tražimo mesto gde imamo najbolje uslove za rad. Poznato je da države/vlade u Evropi više ulažu u umetnost a da u Americi većina institucija dobija donacije od korporacija, fondacija, privatnih izvora, a manje od države. Ja imam dom i porodicu u Americi već više od 20 godina, ali sam uvek raspoložena za saradnju sa maticom, da pomogem širenju naše tradicije i srpske muzičke misli u Americi. Danas je ceo svet jedno i zaista nije bitno gde se fizički nalazimo već sta možemo da pružimo čovečanstvu.
Razgovarao: Antonije Kovačević Foto: privatna arhiva
POVEZANE TEME:
MOĆNE REČI ZA SVA VREMENA: Evo šta je Ivo Andrić rekao u govoru na dodeli Nobelove nagrade!