Ne provodimo svi Božiće u toplom domu, kraj najvoljenijih. Naši vojnici i oficiri u sastavu trupa Ujedinjenih nacija najradosniji praznik dočekali su na svom položaju, u Centralnoafričkoj republicu, na liniji razdvajanja između sukobljenih hrišćanskih i muslimanskih snaga.
Iz baze „Morava“ redakciji Serbian Timesa javio se pismom potpukovnik Saša Mladenović, koji, da nije vojnik, verovatno bi bio kolega novinar, ili književnik možda. No, nikad nije kasno. Njegov raport sa položaja u dalekoj Africi prenosimo u celosti:
„Bili su nekada snegovi duboki i sipkavi. Hodaš za dedom koji ti, sa sekirom na ramenu, prti sneg ka šumi. A onda zastane i iz kožuha izvadi omanju flašu rakije. Taman toliko da u kožuh stane. I još toliko da grlo zagreje. Deda se prekrsti i potegne, a onda da tebi. Muško si, valja se. Potegneš dobro kao pravi muškarac. Zagrcneš se, ali sramota je pred dedom ne biti muško. Ispred tebe u kotlini svetiljke ušuškanog sela koje čeka jutro. I deda izabere drvo i uči te kako se sekirom seče na Badnji dan. Tražiš i ti da zamahneš, a on ti kaže: „Ajde, sledeće godine“. Ne želeći da te povredi. Snaga slaba da ga presečeš iz tri puta.
***********
U zemlji smo u kojoj sneg nikada nije pao. Niti ima badnjaka. Iznad nas je krošnja manga dupke puna. Baza „Morava“, pripadnika Srpske Vojne bolnice pri snagama Ujedinjenih nacija u Centralnoafričkoj republici.
U kojoj svetiljke tog jutra nisu bile paljene da bi se išlo po badnjak. Jedna grančica je donešena iz Srbije. Dovoljno da se po list dva podeli svima. Na stolu je ispečen kolač. Zamesio ga je major stomatolog Dača, ili kako mu piše na vojničkoj bluzi – Petrović. Ginekolog, doktor Nebojša (Jovanović) priprema slavlje roždestva Isusova. Malo slame je na zemlji. Isto toliko ispod kreveta obavijenog mrežom koji vas štiti od malaričnih komaraca, koji zuje na sve strane.
Samo za tu priliku, posle osam meseci, sačuvana klekovača se deli na ravne časti. Na trpezi je ono što se našlo. Nije radost u bogatoj trpezi već u očima ljudi koji slave roždestvo Isusa. Kao preci u Albanskoj golgoti. Ali ima i više od tvrdog taina koji se nekada delio samo toliko da bi bio podeljen. Radost je u deljenju. A na trpezi tuna iz konzerve; šampinjoni iz konzerve; paprike, naravno, iz konzerve… A kakva bi sudbina vojnika bila da nije konzervi. To mu dođe kao onaj čuveni Tain.
Neša uzima kolač i ustaje. Zaliva ga vinom. Pukovnik Paja pali sveću i kadionicu sa tamjanom napravljenu od limenke soka i ukrašenu crvenim krstom. Miris tamjana se širi sadašnjim domom i pukovnik izgova reči koje je nekada izgovarao njegov otac. Kuvar Bešir se prihvata česnice. I svi zajedno je okrećemo. Neša, kao domaćin je seče. Lomimo i ljubimo. A onda ulazi radost u kontejner, naš dom.
Nekoliko hiljada kilometara daleko od kuće. U Africi, u kojoj žive ljudi u strahu, ali od radosti i za radost. S jedne strane naše baze su hrišćani, a s druge muslimani, na krv zavađeni. Jedna „Morava“ da bude granica usred Afrike, i to dočekasmo. A „Morava“ toliko mala da je lako bombom prebaciti. Oće nas Srbe te granica svetova koji su stvoreni da se sudaraju.
BIĆE SREĆE: Neša je izvukao dukat, pardon, franak 
Neša nalazi „dukat“ u česnici. Zapravo metalni novčić, tzv. CEF (Centralnoafrički franak).
Utom ulaze lekari potpukovnici Veljko i Pajča. Nazdravlja se. Sutra je Božić.
„Vojnik sam, o, niko ne zna šta to znači“, reče jednom jedan pisac.
Hristos se rodi.
U Africi.
Tekst: Potpukovnik Saša Mladenović Foto: Privatna arhiva baze „Morava“, Centralnoafrička republika