Connect with us

intervju

EKSKLUZIVNI INTERVJU, SRBIN KOJI ĆE OSVOJIT SUPERBOUL: Vodim decu u Srbiju da vide odakle su njihove dede došle u Ameriku!

Published

on

Srbija je u protekloj godini imala najboljeg tenisera (Novak Đoković), najboljeg košarkaša (Nikola Jokić), najboljeg vaterpolistu (Filip Filipović) i najbolju odbojkašicu (Tijana Bošković), na svetu, a malo je falilo da se, zahvaljujući Stivenu (Steven) Radičeviću, okitimo i titulom u sportu u kome do sada nismo imali mnogo uspeha – američkom fudbalu.

Samo minut i 38 sekundi delilo je Radičevića od titule u ovogodišnjem Superboulu, gde su njegovi Sinsinati Bengalsi u finišu poraženi od Los Anđeles Remsa. Naš Steva je, inače, jedan od najzaslužnijih za to što se ekipa kojoj na početku nisu davane velike šanse za uspeh na kraju borila za titulu. Kao šef skauting službe, on je u poslednjih šest godina, od gubitnika i ekipe koja nije ni sanjala o plej-ofu, napravio najmlađi i najtalentovaniji tim NFL lige koji će u narednim godinama tek pokazati šta ume.

Radičevića smo zatekli u u Indijani, gde se sa svojim saradnicima radi ono što najbolje ume, pronalazi igrače koji su u stanju da “obrnu igricu” i naprave velike stvari. On se uveliko sprema za ovogodišnji draft na kome bi trebao da složi još par kockica u mozaiku koji bi njegov tim sledećeg februara trebalo da dovede do cilja. A cilj se zna…

-Ovo je vreme kada se za nas odigravaju najvažnije stvari. Ako sad odigramo kako treba, godina će biti uspešna. Nadam se da ćemo pojačati ekipu pravim momcima i ponovo zaigrati u Superboulu. To je naš cilj i ne odustajemo od toga, kaže Stevan Radičević za Serbian Times.

JURIŠ NA NOVI SUPERBOUL: Stiven Radičević kaže da klub ponovo ima šampionske ambicije

Za početak da ti čestitam na učešću u Superboulu…Da li znaš da je cela srpska zajednica u Čikagu, Milvokiju, severnoj Indijani, navijala za Bengalse i da smo bili veoma razočarani kada je Kuper Kap uhvatio onaj touchdown?

-Hvala Vam puno. A šta je bio razlog što su Srbi navijali za Bengalse

Pre svega ti, naravno. Mada, mnogim Srbima se dopada i stil igre Bengalsa, imate mladu ekipu, vrlo talentovanu…

-Da, imamo mladu ekipu, ali se nadamo da ćemo još sazreti do sledeće godine i da ćemo uspeti da ostvarimo naše snove.

NAJVAŽNIJA UTAKMICA SE IGRA IZMEĐU DVE SEZONE: Radičević sa kolegama iz Sinsinati Bengalsa

Bengals su bili autsajderi od početka plej-ofa, a falilo im je malo da osvoje titulu. Šta je bilo presudno da ekipa dogura toliko daleko?

-Mislim da je za to najzaslužniji pobednički mentalitet i karakter igrača koje smo skupili u timu. Naravno, treneri su dalje odlično odradili posao i od kvalitetnog materijala koji smo skupili poslednjih godina napravili odličan tim.

Za ovaj veliki uspeh veoma je zaslužna skauting služba koju ti vodiš. Hoćeš li da mi ispričaš kako ste za kratko vreme uspeli da od prosečne ekipe dođete umalo do šampionske titule?

-Ako pogledate poslednjih nekoliko draftova, skoro svaki igrač je bio kapiten svoje koledž ekipe, a mi smo tražili takve ljude, koji su u stanju da preuzmu odgovornost i hodaju uspravno kada je najteže. Naravno, draftovanje kvoterbeka Džoa Beroua je bilo veoma važno, zatim smo doveli i Džamara ČejsaMajk Hilton je bio lider u Pitsburg Stilersima, DiDžej Rider u Hjustonu. To su ljudi koji su igrali velike utakmice u životu u NFL i na koledžu

Kada biraš igrače, na šta više obraćaš pažnju, na statistike ili na osećaj, intuiciju, mi Srbi bi rekli „nos“?

-Teško je porediti igrače sa koledža zato što neki igraju u težoj, a neki u lakšoj konkurenciji. Procenjujete igrača po fizičkim karakteristikama, po statistici, a onda stupa na scenu taj osećaj da je neko pravi čovek za Vaš tim. Za tako nešto nije dovoljno samo da gledate video snimke utakmica, morate da pratite te igrače, da između sezona sednete i porazgovarate sa njima, sa njihovim trenerima, da vidite kako razmišljaju, kakvi su ljudi, kakve navike imaju. E, to je deo u kome treba da imate nos…

Ti imaš diplomu iz psihologije sa UCLA, koliko ti to pomaže u poslu?

-Pomaže, naravno. Gledaš momke kako reaguju u različitim situacijama, procenjuješ za šta su sposobni, tako da mi ono što sam naučio na koledžu dobro dođe. Takođe, u životu sam doživeo dosta toga što me je pripremilo za posao kojim se sada bavim. Na žalost, nisam zaigrao profesionalno fudbal jer sam na poslednjoj godini koledža (UCLA) doživeo tešku saobraćajnu nesreću. Moji snovi su se srušili u jednom danu, ali sam mnogo naučio iz tog iskustva.

U poslu mi pomaže i to što sam blizak sa mnogo profesionalnih igrača, znam kako dišu, kroz šta prolaze. Moj najbolji prijatelj je Marcedes Luis koji igra u Grin Bej Pekersima. Ali možda i najvažnija stvar jeste to što sam igrao fudbal na koledžu na visokom nivou, osetio sam ga, znam kako to izgleda, nisam ga učio iz knjiga i sa TV.

Kako to da umesto američkog fudbala nisi odabrao onaj evropski, tzv.soker, koji je prilično popularan u srpskoj zajednici u Milvokiju gde si odrastao, i koji ima United Serbs, šampiona poluprofesionalne lige Viskonsina!

-Ja sam zapravo prvo trenirao košarku, to je bila moja najveća dečačka ljubav. A onda me je na drugoj godini srednje škole fudbalski trener pozvao na njihov trening. Morao sam da igram jedan na jedan protiv najjačeg u timu i posle treninga mi je zvonilo u ušima. Rekao sam sebi: “Ovo nije za mene!”, i vratio se košarci. A onda je trener ponovo došao i rekao mi: “Ne smeš da odustaneš tako lako”. Pokazao mi je neke finte, tehniku, jedan trening, drugi i vremenom sam se zaljubio u taj sport.

Igrao si fudbal na koledžu, trebala ti je još jedna godina pa da izađeš na draft i zaigraš u NFL ligi. A onda se desila teška saobraćajna nesreća i sve je palo u vodu. Kako si se osećao tada i koliko te je to iskustvo promenilo?

-Bilo je to iskustvo koje je promenilo moj život. Mislio sam da je sa fudbalom gotovo, a onda se pojavio moj tadašnji trener na UCLA i pozvao me je da prisustvujem treninzima, da učim njegov posao. Završio sam studije, ali sam nastavio da dolazim u kancelariju, na teren. Na kraju sezone promovisali su me u generalnog menadžera za fudbalske operacije, što je bio veliki rizik za njih jer sam tada imao samo 22-23 godine. Proveo sam tamo četiri lepe godine i dočekao poziv iz NFL, i evo me sada u Bengalsima.

Hajde da malo pričamo o tvojim korenima…Ti si rođen u Americi, ali je tvoja porodica ovde došla iz Srbije, zapravo sa svih strana. Šta znaš o tome?

-Moja familija je prilično poznata u Milvokiju, u Viskonsinu, gde već dugo držimo dva restorana, “Three brothers (Tri brata) i “Old town” (Stari grad). To nam je i danas baza gde se okupljamo svakog praznika, dolećemo u Milvoki iz svih krajeva Amerike. Tada zatvorimo restoran i jedemo toliko hrane da je to teško objasniti mojim prijateljima Amerikancima (smeh).

Inače, “Tri brata” vode ime od mog dede i njegova dva brata, koji su došli u Ameriku posle Drugog svetskog rata sa njihovim ocem Milunom. Neki su prošli kroz nemačke koncentracione kampove, bili su rastureni svuda po svetu i na kraju su se skupili ovde. Posle nekoliko godina u Americi pradeda Milun odlučili je da nastavi porodični biznis koji je započeo u Beogradu – da otvori restoran. Zajednički su pokrenuli biznis koji radi i dan danas. Neke od mojih najlepših uspomena siu vezane za taj restoran. U međuvremenu je moj stric Aleks pokrenuo još jedan restoran pod imenom “Old town”, koji se nalazi nedaleko od ovog prvog.

Šta najviše voliš da jedeš od srpskih specijaliteta?

-Moji Radičevići su čuveni po tome kako prave gulaš, mada je i sarma fenomenalna, ne mogu da joj odolim svaki put kada svratim tamo.

Jesu li ti roditelji, dede, bake, kada si bio mali pričali o Balkanu, Srbiji…?

-Kada sam bio mali, moj deda i moja baba su mi mnogo pričali o Srbiji, o tome koliko je zemlja lepa. Ali nije bilo prilike da se i sam u to uverim. Moja majka je bila veliki radnik, sedam dana u nedelji, 16 sati dnevno, nikada nije stajala. Kada sam bio klinac na odmor bi išli svega na nekoliko dana do Floride i vraćali se, nije bilo vremena za putovanja. Ali ja sam non-stop mislio o tome kako treba da odem u Srbiju…

I učinio sam to kada mi se prvi put otvorila prilika, pre nekih 6 godina. Bio sam tamo sa suprugom nekoliko meseci pre nego što ću dobiti sina i bilo je to neverovatno iskustvo. Sve je bilo sjajno, ljudi, priroda, hrana. Sleteli smo u Beograd, gde imamo familiju a kasnije smo otišli do Hrvatske, odakle je poreklom moja familija sa majčine strane. Moja rođaka Jelena, koja svira čelo, klasičnu muziku, nije znala da dolazim, pa se mnogo obradovala.

Kada planirate da idete ponovo?

-Za koju godinu sigurno. Moja deca su mala, sin ima 6, ćerka 4 godine i nije lako putovati sa njima preko okeana. A i voleo bih da, kada odu, budu dovoljno veliki da zapamte neke stvari, da se uvek sećaju kako izgleda zemlja iz koje potiču njihovi dedovi, da osete šta znači biti Srbin.

Nadam da će se tvoja porodica dobro provesti u Srbiji, da ćeš sledeće godine osvojiti taj željeni Superboul i da će Srbi iz Čikaga i ostatka sveta biti u prilici da to proslave. Jer, Bengalsi su sada srpski tim…

– Haha, tako je! Hvala puno na lepim željama, nadam se da ćemo svi imati prilike da slavimo. A ko zna, možda za koju godinu dovedem u Bengalse i nekog srpskog igrača, pa da Srbi imaju još više razloga da navijaju za Sinsinati Bengalse.

BUDUĆA FUDBALSKA ZVEZDA: Stevanov sin Liam u sportskom centru Bengalsa

Razgovarao: Antonije Kovačević Foto: Privatna arhiva

Advertisement