Connect with us

intervju

EKSKLUZIVNI INTERVJU, PETAR BOŽOVIĆ: Čemu me je sve naučio mitropolit Amfilohije, naš dobri Đedo…

Published

on

Ono što smo dogovarali ceo mesec, da razgovaramo na razne teme, jer Petar Božović, osim što je vrhunski glumac, ozbiljan je i poetski tumač svakodnevice –  tog dana palo je u vodu.

Napustio nas je vladika Amfilohije i to je moglo da bude jedina tema.

Kako ste prihvatili ovu vest?

– Dosta teško. Mi smo Amfilohija doživljavali i videli stalno u borbi. Mislili smo da njemu nema kraja i da uopšte nije smrtan dok se ne reše mnogi problemi. Ali, eto priroda i Bog su ga prizvali sebi, privili uz svoje skute shvativši da i on može da se umori. Čovek je malo  zbunjen tom činjenicom iako smo navikli na umiranje kao deo života. Naročito sada zbog ove situacije, koja je i sama doprinela njegovom odlasku. Ali, radujte se braćo! Imali ste takvog čoveka, takvog ratnika Božjeg za hrišćanstvo u teškim trenucima, takvog graditelja crkvi, obnovitelja manastira, ali pre svega obnovitelja duha hrišćanskog, koji je bio zanemaren, pogotovo u Crnoj Gori.

Šta Vam prvo padne na pamet kada pomislite na vladiku Amfilohija?

– Sećam se jednog sastanka u Nikšiću, pored dvora kralja Nikole. Tada sam se pripremao da snimam “Gorski vijenac”. Bili smo često u kontaktu. Susreli smo se na groblju kod tih dvorova, gde smo bili svedoci kako se nasledstvo nećaka koristilo za pravljenje grobnica. To smo komentarisali, ali ima jedna stvar koju nikada neću zaboraviti. Kada je dolazio i takoreći ponovo pokrštavao stanovništvo, rekao mi je: ”Petre, da li verujete da nisu znali da se prekrste?” Ako od toga krenete, pa stignete do ovih litija i velelepnih hramova, koje je on inicirao, vidite šta je postigao za kratko vreme.

“NJEGOVE ZASLUGE ĆE STRUČNJACI TEK ANALIZIRATI”: Mitropolit Amfilohije Radović

Oni su naišli, maltene su me strpali u gepek. Krenuli smo i ja kažem: ”Vladiko, evo zamalo da ne dođem zbog kašnjenja nekih službi.” A, on se okrene i onako sugestivno izgovori: ”Morača Vas ne bi oprala.” Kako je bio strog prema sebi, tako je bio i prema drugima.

Možda mogu 82 godine čoveku da izgledaju kao nešto dugo, ali u istorijskom kontekstu ta vremenska kategorija se ne smatra velikim periodom. To njegovo delo ostaje na dobrobit naroda i mislim da će se tek sada preliti onaj deo naroda koji je stegnut, da će se objediniti, ne samo kao što je uspelo sa litijama. Ne samo u tom verskom, nego i u građanskom, rekao bih demokratskom smislu. Njegove zasluge će tek timovi stručnjaka da objašnjavaju i analiziraju, ali nama običnom narodu dobri Đedo je mnogo ostavio. Žalost u srcu, ali ponos što smo ga poznavali.

Koliko često ste komunicirali?

– Znao je da me zove, kada god nešto treba. Kada je bila proslava 600 godina Moračkog manastira dobio sam vest da treba da budem tu i tu, u toliko i toliko. Krenuo sam iz Beograda, avion je nešto kasnio, imao sam problema sa putovanjem. Ali, nekako sam stigao na neki ćošak u Podgoricu. Oni su naišli, maltene su me strpali u gepek. Krenuli smo i ja kažem: ”Vladiko, evo zamalo da ne dođem zbog kašnjenja nekih službi.” A, on se okrene i onako sugestivno izgovori: ”Morača Vas ne bi oprala.” Kako je bio strog prema sebi, tako je bio i prema drugima.

ZVAO SAM GA AMFOS, I RISTO, ZBOG JUNAČKOG POREKLA: Petara Božović o mitropolitu

Imao je sve u malom prstu. Van ovih duhovnih poslova, bio je jako praktičan. Da ne pominjemo njegovo obrazovanje, koje nikada nije isticao. Znao je tih pet-šest jezika i raznih čuda. Stvarno je bio bogat, svaka mu čast.

Imali ste baš intezivan odnos.

– Bio sam na otkrovenju i osveštavanju manastira u Podgorici, Baru, Beranama, čak sam i držao konferansu, kada su sva crnogorska plemena davala po jedan krst za Saborni hram u Momišićima, u Podgorici. I onda sam svako pleme komentarisao koristeći duhovitosti koje je imao kralj Nikola, gde im je davao neke karakteristike, lišavajući ih velikog herojstva a dodajući im ljudske osobine. A jednom sam u Praskvici, paštrovićkom manastiru iznad Svetog Stefana, koji je dosta čuven, imao recitovanje Njegoša. Nisam ni znao da je on tu. Posle su me pozvali da dođem u neku prostoriju. Kada sam ušao, njih 15 sedi, a on predsedava, kao da je direktor, nekog… Kako se to kaže, grupa preduzeća…?

Konzorcijum.

– E, da konzorcijum. Slušam šta on sve priča, od sitnica, nekih potreba koje su domaćinske prirode, svima potanko objašnjava šta, gde… Znate, kao u onim velikim starim seoskim zadrugama, uvek je bio neki đed koji je rukovodio svim tim. Imao je sve u malom prstu. Van ovih duhovnih poslova, bio je jako praktičan. Da ne pominjemo njegovo obrazovanje, koje nikada nije isticao. Znao je tih pet-šest jezika i raznih čuda. Stvarno je bio bogat, svaka mu čast. Vrlo sam srećan na neki poseban način što sam služio svakoj njegovoj ideji, što sam mogao da učestvujem u tome.

Kada ste to snimali “Gorski vijenac”?

– E, sad me mnogo pitate. Bilo je davno, negde pre bombardovanja. Kada sam išao da tražim manastire, to sam snimao u Jerusalimu, jordanskim pustinjama, po Grčkoj… Na kraju mi je trebala i Crna Gora, pa sam išao da tražim manastire, došao sam u piperski manastir, koji je nekada bio ruina, i naišao sam na jednu prelepu, divnu građevinu u kojoj je bilo pet-šest devojaka i jedna mati. I mati me pitala: “Zar morate ovde da snimate?“  To sam rekao vladiki Amfilohiju, koga sam iz milošte zvao Amfos.

Kako?

– Amfos. Zvao sam ga i Risto, pošto je on iz junačke kuće Radovića, potomak čuvenog vojvode Mine Radovića. Ovo Mine, treba kratkosilazni akcenat. Došao sam to da mu keže, i on onako ponosno krene da priča: “One su odlučile da žive odvojeno od sveta…“ Tako su me odbili, a da sam insistirao on bi mi to dozvolio. Ali i meni je bilo žao, jer je bilo dosta statista, trebalo je da u ženski manastir dođu momci iz kulturno-umetničkog društva. Odustao sam od toga, našao sam jedan objekat sasvim prigodan. Imao bih dosta doga da pričam, ali mislim da je dovoljno.

Ne treba praviti, kao što je u poslednje  vreme počelo, velike fešte koje traju po nekoliko dana. Tu se ne poštuje svetac, već počinje takmičenje čija je slava  bila raskošnija, bolja. Kao da je svadba. Slava nije svadba, to je nešto drugo. Ali mi sve moramo da pretvorimo u Ivkovu slavu

Neću da Vas zadržavam, znam da danas slavite svetog Luku.

– Lučindan je majčina slava. Ja sam Rovčanin, a moja piperska slava je Mitrovdan. Mi smo rešili da to svedemo na proslavu sa najosnovnijim članovima porodice, i ništa više. Vremena za slavlje će biti, ovo sada treba obeležiti slavskim kolačem, osveštenjem i žitom. Ne treba praviti, kao što je u poslednje  vreme počelo, velike fešte koje traju po nekoliko dana. Tu se ne poštuje svetac, već počinje takmičenje čija je slava  bila raskošnija, bolja. Kao da je svadba. Slava nije svadba, to je nešto drugo. Ali mi sve moramo da pretvorimo u Ivkovu slavu.

Piše: Aleksandar Đuričić Foto: Wikimedia, Youtube/Edu.TV

"Mogu da odem negde vani da vidim kako su moji, ali šta bih ja radio bilo gde osim ovde? Jezik je barijera. Ovo je moja…

Posted by Serbian Times on Saturday, October 31, 2020
Advertisement