Jovica John Raduka je čovek koji je ušao u istoriju bivše Jugoslavije – tako što je bio prvi fudbaler koji je u vreme komunizma otišao da igra u inostranstvu pre napunjene 28.godine. Bilo mu samo 22 kada je iz Beograda i Crvene Zvezde, gde je igrao u generaciji sa trilingom zvezda – Džajićem, Pižonom i Duletom Savićem – otišao put Amerike.

A to u ono vreme nije bilo nimalo lako. Naime, Fudbalski savez tadašnje Jugoslavije imao je vrlo stroga pravila po kojima nijedan fudbaler nije mogao da ode u inostranstvo pre famozne 28.godine. Najveće zvezde tadašnje Juge morale su pošteno da oduže domovini i domaćim klubovima u kojima su ponikli pre nego što bi im bilo dozvoljeno da svoj talenat i rad naplate u konvertibilnim valutama…

Jovica Raduka se priseća kako je postao izuzetak od pravila, zbog koga se u ono vreme podigla velika buka u javnosti. Svoju priču počinje od početka, od dana kada je sa porodicom iz jednog sela pokraj Daruvara, u Hrvatskoj, preselio u Beograd, tačnije Zemun…

-Imao sam samo tri godine kada smo došli iz zapadne Slavonije. Moj otac je uvek imao želju da živi u Beogradu, tako da sam ja kao dete došao u veliki grad, prestonicu, gde sam živeo do svoje 22 godine, kada sam otišao u beli svet.

Fudbalski počeci vezani su za najranije detinjstvo, kada je po prašnjavim zemunskim sokacima počeo da pika loptu sa lokalnim dečacima…

-Non-stop sam imao fudbal u nogama. Žonglirao sam bosom nogom 2,000 puta, kad sam napunio 11 godina mogao sam bez prekida da pimplam po 4,000 puta. Kad bih išao u prodavnicu u Zemunu morao sam da žongliram svo vreme…Ako mi padne lopta, morao sam da nosim kese. I tako sam naučio. Nisam bio fizički jak, ali sam imao besprekornu kondiciju i tehniku, što je bila retkost za jednog beka. I tada su me primetili iz Crvene Zvezde, priseća se Jovica za Serbian Times.

Porodica raduka tada je živela u teškim uslovima, u trošnoj kućici, bez struje i tople vode.

-To mi je bio motiv da još jače treniram i radim. Zarekao sam se da ću mojim roditeljima izgraditi kuću i sve sam podredio tome. Od novca koji sam dobijao za stipendiju kupovao sam građevinski materijal, plaćao majstore. Mesec po mesec, i ja sam bio sve bliže da iostvarim moj san, kaže naš sagovornik.

Ulicama Beograda, a naročito Zemuna, u to vreme su vladali žestoki momci na ivici zakona, poput Ljube Zemunca, braće Tadić, Ćente. Jednom se desilo da su ga neki lokalni džeparoši pokrali i uzeli mu mesečnu stipendiju i novac za prevoz koji je dobio od Zvezde.

-Požalio sam se Ljubi Zemuncu, koji je tada bio strah i trepet. On je znao moju priču, da dolazim iz siromašne porodice, pa je pozvao Ćentu i rekao da mene od sada ne sme niko da dira. Tako sam dobio zaštitu i više se niko nije usudio da mi preti ili da mi uzme novac. Ljuba i Ćenta su dolazili na moje utakmice, dopadalo im se kako igram, bili su moja redovna publika, kaže Jovica, koji tada nije ni slutio da će uskoro postati – Džo (Joe).

Posle četiri godine koje je proveo kao pridruženi član prvog tima Crvene Zvezde Jovica je otišao da služi vojsku u Mostaru. Kada se vratio, ispostavilo se da za njega nije bilo mesta u prvih 11 crveno-belih, u timu u kome su tada igrale tri ponajveće Zvezdine zvezde svih vremena – Dragan Džajić, Vladimir Petrović Pižon i Dušan Dule Savić.

-U to vreme 1978.godine, po dolasku iz armije, uglavnom sam sedeo na klupi jer za moje mesto u timu je vladala žestoka konkurencija, bila je to nezaboravna generacija koja je sledeće godine igrala finale Kupa UEFA protiv Borusije iz Menhengladbaha. Očekivao sam da ću posle 5 godina u prvom timu dobiti bolju priliku, ali nije bilo tako. U Zvezdi je tad postojalo pet kategorija igrača. U prvoj su bili A reprezentativci, Džaja i ostali, u drugoj su bili olimpijski reprezentativci i prvotimci Zvezde…Ja sam bio treća kategorija, kao omladinski reprezentativac i kandidat za prvi tim…Kad sam video da je Zvezda dovela još igrača dok sam ja bio u vojsci shvatio sam da za mene tu neće biti prostora i posle utakmice u Nišu otišao kod našeg sekretara Ćosića i tražio ispisnicu.

U to vreme već je upoznao Milana Mandarića, srpskog biznismena koji je živeo na potezu London-Amerika i koji miu je ponudio da dođe i da igra za neki od njegovih klubova. Ali drama je tek počinjala…

-Tada je važilo pravilo da posle pet godina u Zvezdi prvotimci dobijaju dvosoban stan. Rekao sam im da se odričem stana, samo da me puste da idem iz kluba i iz države. Ćosić je otišao u tadašnji Fudbalski savez Jugoslavije, tražio ispisnicu i oni su mi je, za divno čudo, i na njegovo veliko insistiranje, dali. Posle mi je rekao da to nikada ne bi uradio da nisam bio dobar čovek. Od poslednjih nekoliko stipendija sam završio kuću za moje roditelje u Zemunu, zagrlio majku, dao joj ključeve i otišao za Ameriku, kaže Jovica Džo Raduka koji je tako postao deo fudbalske istorije bivše Jugoslavije.

-Bio sam prvi igrač koji je dobio dozvolu da ode van zemlje pre napunjenih 28 godina. Da sam otišao na svoju ruku bio bih strogo kažnjen i verovatno ne bih mogao da igram nigde, pošto su bile stroge kazne. Kada sam dobio ispisnicu to se brzo pročulo, a tadašnje velike zvezde: Sead Sušić, Branko Radović i Bogićević odmah su otišli u Savez, digli frku i tražili da i oni dobiju dozvole. Da bi sprečio pobunu, Savez im je izdao dozvole i trebalo je da Radović, Sušić i ja idemo kod Milana Mandarića u Oklend, a Bogićević u čuveni njujorški Kosmos, u kome je igrao veliki Pele.

U međuvremenu, Raduka se našao usred menadžerske intrige, koja je trebala da ga, umesto u Oklend, odvede u drugu američku profi ekipu.

-Došao je Derik Klemens, vlasnik ekipe Kolorada i svakome od nas trojice dao po kovertu u kojoj je bilo više para nego što smo dobijali od Mandarića, samo da potpišemo za njegov klub. Ja sam rekao da to ne dolazi u obzir jer sam dao reč Mandariću. Ova dvojica, Sušić i Radović, su uzeli koverte i otišli u Kolorado, a ja sam produžio u Oklend, Kaliforniju. Kad se vratio iz Srbije i sreo Mandarića u Americi Klemens mu je rekao šta sam uradio. Mandarić je bio toliko oduševljen da mi je uskoro od njega stigao koverat u kome je bila razlika u parama koje smo dogovorili i onih koje su mi nudili iz Kolorada. .

Po dolasku u Kaliforniju priključio mu se još jedan kolega iz Srbije, njegov odličan prijatelj Blagoje Paunović.

-To su bili počeci američkog fudbala, onoga što oni zovu soker. Naši ljudi su u početku ostavili najbolji utisak, uz jednog Engleza, velikog Džordža Besta. Negde na pola te prve sezone, Best je izjavio na televiziji i za novine da bi Amerika, ako hoće da napreduje u fudbalu, morala da dovede što više ljudi iz Srbije i drugih krajeva Jugoslavije, jer će od njih deca moći da nauče vrhunsku tehniku, a publika da uživa u lepom fudbalu, što će pomoći američkom fudbalu da krene napred.

Igrati fudbal u Americi nije bilo teško, ali trebalo se prilagoditi i novom načinu života…

-Bilo je čudno tih prvih dana. Kada smo Paun (Paunović) i ja došli tamo nismo znali ništa, osim par reči engleskog. Tako smo, na primer, znali šta znači “garage” (garaža), a znali smo i šta znači “sale” (prodaja, rasprodaja), pa pošto je na sve strane pisalo “garage sale” sećam se da smo komentarisali, čak i pisali roditeljima, kako ovi ludi Amerikanci masovno prodaju svoje garaže. Tek kasnije smo shvatili šta to znači, da ljudi zapravo prodaju stare stvari iz kuće koje im više ne trebaju, uz osmeh vraća film 40-tak godina unazad.

-Živeli smo u hotelu Hajat u San Francisku, u to vreme najboljem u Americi. Sve nam je bilo besplatno, ali mi smo ipak na ručak odlazili u jedan lanac brze hrane preko puta stadiona, jer su tamo bile velike slike hrane u meniju pa smo mogli da vidimo šta ćemo da jedemo, nismo morali da pitamo nikoga.

Posle Oklenda igrao je za druge velike klubove u Americi i Kanadi, sarađivao sa mnogim vlasnicima, ali ističe da je Milan Mandarić bio i ostao poseban, najbolji.

-Taj čovek mi je puno pomogao, bio mi je kao otac, i dan danas smo veliki prijatelji. Posle Oklenda sam igrao u Edmontonu u Kanadi, čiji je vlasnik bio čuveni Pit Poklington, čovek koji je doveo Vejna Greckog i osvojio silne titule sa Oilersima u NHL. Sa Edmontonom sam i ja osvojio titulu, nakon što smo u finalu pobedili Čikago, u kome je igrao Margetić i mnogo dobrih Nemaca iz Bundes lige. Bili su to dani slave…

-Posle sam sa mojim trenerom iz Edmontona otišao u Klivlend, gde sam završio karijeru i ostao da živim, jer mi je vlasnik kluba pomogao da dobijem američke papire. Tu sam stekao i mnogo prijatelja, završio trenersku školu i osnovao svoju fudbalsku školu i klub koji se zvao Klivlend Junajted (Cleveland United), gde sam godinama učio klince da igraju fudbal, prenosio im svoje znanje i iskustvo. Učio sam decu veštinama iz Zvezdine škole, koja je tada bila najjjača u svetu. Imao sam dosta uspeha, napravio sam 24 reprezentativca u svim kategorijama SAD, imao sam preko 40 profesionalnih igrača koji su igrali američku i evropske lige, a prvi Amerikanac koji je probio čarobnu granicu od 100.000 dolara godišnje po ugovoru bio je moje dete, sa ponosom ističe.

Dodaje kako je među njegovim učenicima bilo i naše dece, poput Siniše Ubiparipovića, koji je došao iz Bosne i koga je krstio, zatim njegovog brata Slaviše, koji je aktuelni reprezentativac Amerike u malom fudbalu.

Posle je klub prodao milionerima iz kompanije Pro Golf, takođe njegovim bivšim učenicima, kojima i dalje iznajmljuje fudbalske terene.

–Trenutno razmišljamo o pokretanju profesionalnog fudbalskog kluba ovde u Klivlendu, koji bi bio deo MLS Lige. Videćemo šta će od toga biti, optimista sam, konstatuje Jovica Džo Raduka, čovek koji je jednom davno postao deo istorije, ali koji još piše stranice svoje lične fudbalske istorije.

Srbijada je deo srpskog ponosa u Americi

Jovicu Raduku smo sreli na ovogodišnjoj Srbijadi u Akronu, Ohajo, tradicionalnom fudbalskom turniru srpske dijaspore u Americi i Kanadi a ujedno i najvećem događaju naše imigracije na ovim prostorima.

-Ovo je veliki, najveći praznik fudbala i druženja za srpsku zajednicu. Volim da dolazim, a ove godine mi je pripala i čast da svojim udarcem otvorim fudbalski turnir. Na Srbijadama sam se proteklih godina družio i sa mojim prijateljima, poput pokojnog Šekularca, zatim Dragoslava Stepanovića, prvog stranca kapitena Mančester sitija, koji je imao veliku trenersku karijeru u Nemačkoj i sada živi u Frankfurtu.

Piše: Antonije Kovačević Foto: Arhiva, Antonije Kovačević