EGZODUS SARAJEVSKIH SRBA: Žrtva za Dejtonski mir u gradu u kome danas skoro da i nema njegovih starosedelaca

Dok je svet slavio mir potpisan u Dejtonu, sarajevski Srbi su krenuli u svoju najveću seobu. Napustili su teritoriju koja je po međunarodnom pravu pripala Federaciji, a koju su vojnički držali do poslednjeg dana. To je jedinstven primer u svetskoj istoriji da narod koji nije vojnički poražen, napušta svoja ognjišta radi mira.

Sarajevo je za Srbe izgubljeni Jerusalim. Ostale su crkve, poput Stare crkve na Baščaršiji, i Muzej koji svedoči o vekovnom prisustvu, ali naroda koji je tu istoriju stvarao više nema.

Istorija srpskog naroda na prostoru Sarajeva može se sažeti u rečenicu profesora Drage Mastilovića: to je bio viševerkovni kontinuitet trajanja i zatiranja. Ono što se desilo devedesetih godina 20. veka nije izolovan incident, već vrhunac procesa koji je ciljao na potpuno brisanje srpskog identiteta – fizičkog, kulturnog i duhovnog.

Srbi su temelje Sarajeva postavili vekovima pre modernog doba. Stara pravoslavna crkva na Baščaršiji, sa svojim Muzejom i školom koja datira iz 1539. godine, svedoči o dubokoj ukorenjenosti srpskog naroda. Međutim, 20. vek doneo je seriju pogroma:

VUČIĆ PORUČIO IZ ZAJEČARA: „Biće izbori za mesec, dva, kad li već, pa ćemo da vidimo ko je skupio koliko ljudi“ (VIDEO)

Nakon atentata na Franca Ferdinanda 1914.godine, Sarajevo je postalo poprište „mahnitosti mržnje“. Hrvatske i muslimanske mase, potpomognute austrougarskim vlastima, demolirale su srpske kuće, škole i hotele, poput „Evrope“ Gligorija Jeftanovića. Tokom Drugog svetskog rata, pod okriljem NDH, Srbi su sistemski ubijani, što je ostavilo duboke rane i strah koji će definisati odluke naroda 1992. godine.

Pre početka sukoba, Sarajevo je sa 157.000 Srba (prema popisu iz 1991) bilo treći srpski grad po stanovništvu. Tokom rata, grad je bio podeljen. Dok je svet gledao opsadu centralnih delova pod kontrolom ARBiH, istina o dvostrukoj blokadi često je prećutkivana. Srbi su držali 70% teritorije predratnog grada, braneći svoje kuće u opštinama Ilidža, Hadžići, Vogošća i Ilijaš pod konstantnim pritiskom. Za odbranu ovih prostora život je dalo više od 4.000 srpskih boraca, a ranjeno je oko 3.500.

UŽAS U BEOGRADU: Sina slavne srpske pevačice 4 sata tukli i mučili u stanu, napadači uhapšeni!

Najpotresniji događaj u istoriji Republike Srpske usledio je nakon Dejtonskog sporazuma, kada je najveći deo terotorija koje su naseljavali Srbi pripao Federaciji BiH. Pod pritiskom direktnih pretnji Alije Izetbegovića da će „svako ko je nosio pušku biti izveden pred sud“, više od 120.000 Srba krenulo je u neizvesnost.

Sarajevski Srbi iskopavaju svoje mrtve i nose ih sa sobom napuštajući Sarajevo 1996.

Egzodus je simbolično počeo 17. februara 1996. na pravoslavne Zadušnice. Tada je svet obišla slika koja se ne pamti u modernoj istoriji: Srbi nisu selili samo svoje porodice i pokućstvo, već i svoje mrtve.

„Nisu se u tom egzodusu selili samo živi, već i mrtvi… Oni čak ne ostavljaju ni svoje mrtve na milost i nemilost neprijatelju“, zapisao je Momo Kapor u svom delu „Tačka na Sarajevo“.

TUŽNA KOLONA: Iseljavanje sarajevskih Srba, februar 1996.godine

Kolone kamiona i traktora, natovarene kovčezima ekshumiranih boraca, kretale su se kroz sneg i mećavu preko Romanije. Na vojničkom groblju „Novi Zejtinlik“ na Sokocu smešteno je oko 1.000 sanduka prenesenih iz gradskih opština.

Brojevi govore sami za sebe:

1991: 157.000 Srba u Sarajevu.
2013: U Kantonu Sarajevo ostalo svega 13.000 Srba.
Danas: Broj sahranjenih Srba na preko 130 grobalja desetostruko je veći od broja živih.

Ova ogromna žrtva uzidana je u temelje Republike Srpske. Sarajevski Srbi su najveći stradalnici proteklog rata, ali i najzaslužniji za stvaranje današnjeg Istočnog Sarajeva. Na mestu gde su nekada bile livade, izbegli sarajevski Srbi izgradili su novi grad, čuvajući sećanje na svoju tragičnu, ali ponosnu prošlost.

Izvor: Glas Srpske Foto: Provjereno.info