DVA LICA NAJVEĆEG IZDAJNIKA U SRPSKOJ ISTORIJI: Vujica je organizovao ubistvo svog kuma Karađorđa, a evo čime je zadužio srpski narod

Ubistvo Karađorđa i njegovog cincarskog pisara Nauma Krnara u Radovanjskom lugu kod Velike Plane, u noći između 24. i 25.jula 1817., a po nalogu kneza Miloša Obrenovića, izvršio je Nikola Novaković zvani Crnogorac, ali je organizator bio Vujica Vulićević, Karađorđev kum i čovek od poverenja.

O Vujičinim motivima može samo da se spekuliše — može biti da je njegovo učešće u svemu tome bio čist oportunizam, tačnije novac i dodvoravanje knjazu Milošu, a može biti i da je delovao u skladu s interesima Srbije, onako kako ih je on video.

Karađorđe je, naime, bio u dosluhu sa grčkom Heterijom, hteo je da se pokrene sveopšti hrišćanski ustanak na Balkanu, dok Miloš to nikako nije želeo, možda razborito računajući da slom takvog poduhvata srpski narod ne bi preživeo. Ili Miloš naprosto nije hteo da izgubi vladarsko prvenstvo i titulu koju je stekao.

Žigosan kao izdajnik

Sigurno je samo da je onim što je uradio Vujica u srpsku istoriju ušao na zadnja vrata i ostao zauvek obeležen, bolje reći žigosan, toliko da se na njegov slučaj mnogi danas pozivaju kao na čin epske izdaje, ali i na fakat da kod Srba kumstvo nije uvek svetinja.

RADOVANJSKI LUG: Hrast ispod kojeg je ubijen Karađorđe

I šta god o njemu pozitivno da kažete, ne može promeniti tu opštu sliku i dojam. Ali ipak, treba biti istorijski korektan pa konstatovati da postoje i stvari kojima je Vujica Vulićević zadužio srpski narod.

Selo Azanja kod Smederevske Palanke važilo je za najveće srpsko selo od 1887. do 1950; izvesni Vulić, sin čoveka koji je porodicu doveo iz okoline Prištine, u tom je selu 1771. dobio sina Dušana, zvanog „Đuša“, a onda 1773. i mlađeg Vujicu. U vreme kada izbija Prvi ustanak, oni su trgovci, a posebno uspešan je Đuša.

Pogibija slavnog brata i prvi sukob sa Karađorđem

Kako je Đuša i pre ustanka važio za rodoljuba, pametnog i hrabrog čoveka koji mari za narodnu stvar, narod smederevske nahije ga je posle Orašca izabrao za svog vojvodu. Brzo je postao čovek kojem je Crni Đorđe verovao, sve do njegove pogibije 1805. — danas Đuša ima ulicu u centru Beograda.

ZASTAVA KARAĐORĐEVIH USTANIKA: Braća Vulićevići su bili u prvim redovima

Narod nahije za novog vojvodu posle toga bira Vujicu, uprkos negodovanju Karađorđa, koje Milan Đ. Milićević anegdotalno opisuje u svom „Pomeniku znamenitih ljudi u srpskog naroda novijega doba“ iz 1888.godine.

Naime, vožd je posle Đušine smrti došao u Kolare i narodu nahije rekao da izabere novoga vojvodu (demokratija na delu), ali kada su izabrali Vujicu, „crnog, mršavog, neuglednog“, vožd reče: „Kojekude, zar toga hoćete za vojvodu?“, i posla ih da ponovo razmisle.

Prihvatio je tek kada su se s novog većanja nanovo vratili s istim čovekom.

Vojvoda za primer, junak u bitkama

Uprkos takvom neslavnom početku, Vujica se pokazao kao jedan od najboljih vojvoda, i kao veoma pravičan, dobar upravnik, među najpametnijima. Držan je i za hrabrog ratnika: lično je predvodio Smederevce u pohodu na Beograd, na Timok, na Drinu i na Deligrad, i bio je takav da je Hajduk Veljko, ne samo služio pod njim, nego ga je i od svih vojvoda najviše poštovao. U tome se krije razlog što se okumio sa Karađorđem.

Propast ustanka 1813. zatekao je Vujicu na Deligradu, a Milićević u knjizi pominje da se priča da se on tamo protiv Turaka držao pet nedelja nakon pada Beograda, nakon čega je i sam prešao Dunav. Posle kratkotrajnog boravka po Besarabiji, vratio se u Srbiju u jeku terora, i bio jedan od glavnih pokretača Drugog ustanka 1815.

JUNAK U BITKAMA: Šančevi ustanika iz Deligradske bitke

„Narod oružje ne da!“

Milićević navodi i anegdotu iz tog perioda. Kaže, kada je Marašli Ali-paša stigao s vojskom u Ćupriju, gde su Srbi imali šanac na Belici, i poručio ustanicima da polože oružje, Vujica je izašao, izvadio iza pojasa svoje pištolje, dao ih turskom poslaniku i rekao:

„Eto mojih pištolja! Sutra ću ja doći čestitom veziru, pa neka me ubije tim istim mojim pištoljima, ali narod oružja ne da!“

Dana 12. avgusta 1815. u manastiru Jošanica sastavio je „Ištancije“, koje su poslate Porti u Carigrad, a u kojem se pobrajaju sva zla i nasilja koje su Turci činili nad Srbima posle sloma Prvog ustanka; 27. septembra zajedno s knezom Milošem je supotpisao pismo upućeno Vaseljenskoj patrijaršiji, gde mole patrijarha da u šabačkoj eparhiji zavladiči arhimandrita Melentija Nikšića.

OSVAJANJE BEOGRADA: I Vujica je bio među osvajačima (Slika: Katarina Ivanović)

Sa Jovanom Obrenovićem, Miloševim bratom, Vujica je u proleće 1816. boravio u Stambolu, gde je izmolio od Porte one privilegije što su Srbima bile garantovane Bukureštanskim mirom 1812.

Zatim dolazi i ono po čemu je najviše ostao upamćen – mučko ubistvo Karađorđa, odsecanje i prepapiranje njegove glave, te slanje sultanu u Stambol.

U turskoj tamnici

Nakon toga, Vujica je upravljao smederevskom nahijom kao knez nahijski. Na Mitrovdan 1820. pošao je u novo poslanstvo u Stambol, peto i najveće do tada koje je Miloš odaslao u prestonicu carevine, sa ciljem da se prava Srbije dodatno prošire. Ali dok su se oni tamo bavili, izbio je 1821. grčki ustanak, pa je srpsko pitanje Osmanlijama postalo sporedno.

Štaviše, pod izgovorom da žele da ih zaštite od razjarene svetine na ulicama (koja je zaista vršila pogrome nad Grcima), Turci su celu našu deputaciju bacili u tamnicu, praveći ih na taoce, kako knezu Milošu ne bi palo na pamet da se priključi Helenima. Utamničeni su bili nekoliko godina (Vujica je tamo naučio da čita i piše), a za to vreme u Srbiji se mnogo toga promenilo.

Smederevskom nahijom je u Vujičinom odsustvu upravljao njegov sin Petar, i to veoma loše — svojim ponašanjem samo je doprineo razbuktavanju Đakove bune protiv Miloša 1825. godine. Vujica se, vrativši se, našao ne samo politički potpuno izolovan i nebitan, nego čak napušten i od vlastite familije.

Miloševo pismo i smrt u bedi

Poslednje godine života, a umro je 11. marta 1828, proživeo je u selu Grčac, u teškoj oskudici: Milićević pominje da je uzrok tome bilo njegovo odbijanje da Milošu vrati nekakvo pismo, koje je nekada od Miloša dobio, zbog čega je pao u nemilost. Ako je to istina, izvesno se radilo o kompromitujućem pismu.

Iz ovoga se može zaključiti da nema baš malo toga čime nas je zadužio Vujica Vulićević.

Između ostalog i vanrednim primerom hrišćanskog pokajanja.

Crkva pokajnica kraj mesta Karađorđeve pogibije

Naime, Vujicu je proganjao greh počinjen u Radovanjskom lugu, a za to postoji i fizički dokaz – crkva pokajnica koju je sagradio. Pokajao se i to javno pokazao – kao retko koji srpski državnik i političar, među kojima je, znamo već, bilo podosta onih koji nisu čisti i nevini otišli Bogu na istinu.

Crkva je podignuta 1818. godine, što znamo na osnovu zapisa na ikoni Svetog Đorđa i ureza na talpu, levo od ulaza u hram, a udaljena je svega tri kilometra vazdušnih putem od Radovanjskog luga, mesta na kojem je oduzet život „ocu Srbije“. Sve do 1954. to je bila parohijska crkva, kada je pretvorena u ženski manastir.