DIRLJIVA ISPOVEST MIHINOG BRATA: Prisetio se detinjstva i talenta koji je Siniša pokazivao od malih nogu!

Slavni srpski fudbaler i trener Siniša Mihajlović je rođen sada već davne 1969. i to 20. februara. Da nije prerano preminuo posle borbe sa leukemijom danas bi slavio 56. rođendan.

Sinišin brat Dražen Mihajlović je u opširnom intervjuu za „Gazetu delo Sport“ govorio o odrastanju, ratnih strahotama, ali i poslednjim Sinišinim danima.

Ispričao je i o prvom sećanju na brata.

–Zapravo, prvo sećanje nije moje, već njegovo. Ispričao mi je to mnogo puta i to pokazuje ko je bio moj brat. Imao je možda šest godina, a ja tek dve. Moji roditelji su išli rano na posao i nije bilo novca za dadilju i da Siniša ide u vrtić, pa je ujutru nakon šest sati morao da brine o meni. Tako da bi izlazio iz kuće dok sam ja još spavao i išao da kupim mleko i hleb za doručak, ali iako je već radio stvari kao odrasla osoba, bio je samo dete sa svim strahovima tog uzrasta. Kad bi se vratio kući, stajao bi leđima naslonjen na peć, nepomičan s širom otvorenim očima gledajući u vrata od straha da neko ne uđe. Smatram da je tada naučio da pobedi strah. Moje sećanje koje je samo moje nije vezano za neki događaj, već za zvuk. – rekao je Dražen i objasnio:

–Da, zvuk lopti koje je Siniša ceo dan šutirao u garažna vrata ispred naše kuće. Mnogo puta je morao da ih menja. Ciljao je uglove. Njegovi uspešni slobodni udarci su se rodili tu, šutirajući sam desetine hiljada puta i izluđujući našeg komšiju, gospodina Dragana.

Prisetio se i pokojnog oca i odnosa sa majkom.

–Mama je bila pravi general u kući, ona nas je odgajala, iako je radila. Tata je imao težak, naporan život, bez puno razonode ili zabave, kao ljudi njegove generacije između rata i Titovog režima. To ga je često vodilo u bar i kada bi se vratio bilo je teško… Otišao je pre mnogo godina zbog tumora. Siniša je govorio da, da bi ga se setio, uvek naručuje dve rakije, jednu za sebe i jednu za tatu. Ja sada naručujem tri – ispričao je Dražen Mihajlović.

-Ja sam ušao u policiju, nisam imao Sinišin talenat, fudbal nije bio za mene. Mislim da u Italiji nikada nisu shvatili šta je Siniša značio za našu zemlju iako je ovde malo igrao. On je apsolutni mit, ne samo za navijače Crvene zvezde i zbog pobede u legendarnoj Ligi šampiona 1991. godine. Polufinale protiv Bajern Minhena sa njegovim golom ovde se smatra jednom od najvećih utakmica svih vremena.

PROČITAJTE VIŠE:

Rat je rastrgao zemlju, razdvojio porodice, ostavio neizbrisive rane i vama.

-Moj hrvatski rođak, sin majčinog brata, hteo je da digne u vazduh našu kuću u Borovu dok su moji roditelji bili unutra tokom finala protiv Olimpika. Nije to učinio samo zato što je sa mojim roditeljima u kući bio i njegov brat. Pipe, Sinišin brat po prijateljstvu, takođe Hrvat, srušio ju je, ali samo da bi zaplašio moje roditelje i naterao ih da pobegnu, inače bi mogli umreti. Ko je video užas, ne može ga zaboraviti.

Tokom sukoba Siniša je uspeo da vas dovede u Rim.

-Da, ali to je trajalo kratko, moj otac je bio Srbin od glave do pete, imao je osećaj da beži i želeo je da se vrati: „Ako treba da umrem, umreću u svojoj kući, među svojim ljudima“. Tako smo se svi vratili, nisam mogao da ga ostavim samog.

Približavamo se najdramatičnijim trenucima, otkrivanju bolesti…

-Bio sam na Sardiniji sa svojim bratom, Arijanom i celom njegovom predivnom porodicom, kada jednog jutra, nakon što se probudio, nije mogao ni da hoda. Ja sam ga zadirkivao: „Izgledaš kao starac od 90 godina…“. Mislili smo da je istegnuće ili upala jer je igrao padel. Ali umesto toga…

Vi ste morali obavestiti majku kada je dijagnoza postala jasna.

-To je bio jedan od najtežih trenutaka u mom životu. Mama je uvek bila kao stena, ali ni najjača žena na svetu ne može da izdrži bol zbog moguće gubitka deteta. Nažalost, to se kasnije i desilo.

Izgledalo je da je Siniša izašao iz toga, da se oporavio, a onda je došlo do recidiva.

-Hrabrost, fizička snaga i volja mog brata su bili neverovatni. Uvek je ostao pozitivan, spreman da se bori, uveren da će uspeti.

Vi ste bili taj koji je dao koštanu srž za drugu transplantaciju.

-Da, činilo se da bi to moglo povećati šanse za uspeh. Znam da nije moja krivica, ali činjenica da ga nisam uspeo spasiti je rana koja se nikada neće zaceliti.

Nema utehe, ali možda može malo olakšati ogroman bol saznanje koliko je bio voljen.

-Da, shvatio sam to na dan sahrane prateći kovčeg: zatvorene ulice, ljudi napolju, ličnosti ne samo iz sportskog sveta već i iz političkog i javnog života u Italiji. Bilo je to neverovatno iskazivanje naklonosti.

-Nastavljam život sa suprugom i dvoje dece u Novom Sadu. Brinem o majci, često idem u Rim da posetim Arijanu i svoje nećake, a takođe se bavim svim mogućim inicijativama da ga obeležimo. Obećao sam to Siniši: na dan kada je otišao ostao sam celu noć s njim. Rekao sam ono što muškarci među sobom nikada ne izgovaraju. Želeo bih da u Srbiji objavim autobiografiju „Partija života“, koju je napisao s tobom, a zatim da stadion koji će se izgraditi povodom Expo 2027. godine bude nazvan po njemu. U suprotnom, teren na kojem se nacionalni tim trenira u okviru saveznog centra, kako bi se uvek sećalo ko je bio i šta je predstavljao Siniša Mihajlović.