Dejana je rođena bez gornjih ekstremiteta. Kao devojčica je sanjala da postane umetnica i san joj se polako ostvario. Uskoro završava fakultet, trenira dva sporta, slika i ima mnogo obaveza
Na Petrovaradinsku tvrđavu, gde smo utanačili intervju za Priče sa dušom, Dejana Bačko (25) došla je u pratnji lične asistentkinje Milice. One žive zajedno, radnim danima su nerazdvojne, dok vikendom Milica ide kod svojih.
Upoznale su se preko zajedničkog prijatelja, druže se, Dejani mnogo znači Miličina podrška, jer je ona, kako kaže, njena i leva i desna ruka i dođe joj kao sestra. Milica joj pravi i „najbolju pastu i piletinu s rižom“.
Dejana je rođena bez gornjih ekstremiteta. Odrasla je u domu „Kolevka” u Subotici, kasnije je živela sa roditeljima u Bačkoj Palanci i 2015. godine se preselila u Novi Sad zbog studiranja.
U njenoj sportskoj biografiji je i Evropsko prvenstvo na kojem je osvojila drugo mesto u paraolimpijskoj kategoriji, a kao veliki uspeh dodaje i nacionalno priznanje, odnosno nacionalnu penziju koju je dobila. Vicešampionka sveta bila je i 2017. godine na svetskom prvenstvu u Londonu.
Od uspeha van sporta izdvaja to što, kako kaže, nikad nije odustala od svojih snova i što je veliki borac.
Do sada je imala 15 samostalnih izložbi, a naslikala je oko 1.500 radova.
Volim da inspirišem ljude, jer mislim da sam dobar primer i da mogu dosta da nauče od mene. Držala sam svoje motivacione govore srednjoškolcima u Novom Sadu. Kada me sretnu na ulici ljudi mi kažu: „Ti si divna, puno zračiš, velika si nam motivacija, svaka ti čast.“ I uglavnom me pitaju samo da me zagrle i odu sa osmehom. To mi bude onako najdraže
Na početku Priče sa dušom sa Dejanom razgovaramo o aktuelnim temama, a u njenom životu ovih dana to je polaganje vozačkog ispita.
– Upisala sam se ove godine u auto-školu Alunno i jedva čekam da polažem i da prođem. Polaganje vozačkog je jedan od mojih snova. Jednom sam sela u auto da probam da vozim i, verujte mi, za prvi put sam bila dobra. Stavila sam na moj instagram profil jedan video u kojem se vidi da vozim, iako to ne bih smela da radim, jer nemam položeno. Ali, morala sam sebi i drugima da dokažem da i osobe koje nemaju gornje ekstremitete ipak mogu da voze nogama. Naravno, automatik se podrazumeva. Sada mi je jedino potrebno da nađem auto: automatik sa duplim komandama za vreme polaganja, a koji, nažalost, domaće auto-škole nemaju – kaže Dejana.
– Volim da inspirišem ljude, jer mislim da sam dobar primer i da mogu dosta da nauče od mene. Držala sam svoje motivacione govore srednjoškolcima u Novom Sadu. Kada me sretnu na ulici ljudi mi kažu: „Ti si divna, puno zračiš, velika si nam motivacija, svaka ti čast.“ I uglavnom me pitaju samo da me zagrle i odu sa osmehom. To mi bude onako najdraže – iskrena je Dejana.
Kao devojčica je sanjala da postane umetnica i san joj se polako ostvario. Uskoro završava fakultet, trenira dva sporta, slika i ima mnogo obaveza.
Budim se oko 9 sati, odem u teretanu pre podne, posle podne na streličarstvo i onda uveče – tekvondo
Imala je svoj atelje dok je živela u Bačkoj Palanci, ali trenutno radi od kuće. Volela bi da u skorije vreme otvori atelje u Novom Sadu, u gradu koji voli „zbog iskustava ljudi i doživljaja koje je u njemu proživela, a koja ne može da opiše u jednoj rečenici.“
Streličarstvo trenira svakog dana, jer se sprema za paraolimpijadu.
– Ne volim da ustajem rano, već da spavam, velika sam spavalica. Ali, kada znam da me čekaju treninzi, tada moram da ustanem (smeh). Budim se oko 9 sati, odem u teretanu pre podne, posle podne na streličarstvo i onda uveče – tekvondo.
Sredinom aprila čeka je Evropsko prvenstvo u Italiji na kojem mora da „ispuca“ normu kako bi učestvovala na paraolimpijskim igrama, a tu su i ostala takmičenja na kojima će učestvovati.
Javljaju mi se i osobe sa invaliditetom, pišu mi da sam im motivacija, da su imali probleme u životu, da ih je bilo sramota zbog nekog nedostatka koji imaju, ali da ih nekako probudilo to kad su videli šta sve postižem u životu i što ne odustajem
– Javljaju mi se i osobe sa invaliditetom, pišu mi da sam im motivacija, da su imali probleme u životu, da ih je bilo sramota zbog nekog nedostatka koji imaju, ali da ih nekako probudilo to kad su videli šta sve postižem u životu i što ne odustajem. Kažu da su zbog toga odlučili da se promene, da promene svoj život i način razmišljanja – rekla je Dejana za Priče sa dušom i dodala da su joj u životu najveća podrška tekvondo klub Gitros, trener, predsednik kluba dr Dušan Kojić i prijatelji.
Motivaciju da ne odustaje od sporta, od umetnosti, od radosti koje život znače daju joj drugi ljudi i njihovi uspesi, ali i želja za dokazivanjem da može da uspe.
– Često se setim predrasuda koje sam preživela, te me to motiviše da svojim uspehom razbijem iste. S obzirom na to da sam postala svetski prvak u paratekvandou mnogi su videli uzor u meni i moj uspeh ih je očarao. Na osnovu uspeha u sportu, slikarstvu i ostalih aktivnosti pokušavam motivisati vršnjake, a posebno osobe sa invaliditetom, pa mi mnogi kažu kako su ih moj trud i volja motivisali da promene nešto u svom životu i da napreduju u mnogim sferama – iskrena je Dejana Bačko, na instagramu poznata kao „devojka sa krilima“.
IZVOR: Pričesadušom FOTO: Jovan Nedeljkov
