Connect with us

Balkan

DERVIŠ IZ NAŠEG SOKAKA: Neobična ispovest Libanca koji je postao beogradski šejh!

Published

on

Za susret sa dervišima u Beogradu najbolje je krenuti od Dorćola, gde se nalazi jedina preostala Bajrakli džamija i Šejh Mustafino turbe, piše BBC na srpskom.

Ti objekti, a odnedavno i jedna kuća na Voždovcu, važne su tačke za upoznavanje ovdašnjih duhovnika u islamu. Sve njih, uz pesak Bliskog istoka spaja životna priča jednog Arapina.

„Ja sam ovde u Beogradu uspeo da budem musliman, hodža, šejh i da imam porodicu i posao, bez ikakvih problema zbog toga što sam to što jesam. Imao sam problema kad prekršim zakon, ali nisam imao problema s ljudima zato što sam stranac, Arapin ili musliman, naprotiv”, kaže Muhamed Nasir.

On je jesenas u beogradskom naselju Dušanovac otvorio tekiju – mesto gde se derviši okupljaju, a on im je šejh ili vođa. Novinare po snegu dočekuje s osmehom u uskoj ulici, načičkanoj niskim kućama i udžericama, u objektu preuređenom za verske potrebe. Nije mu bilo teško da se uklopi u Srbiji, kaže.

„Uvek imam osmeh na licu gde god se pojavim, primaju me srdačno i na šalteru, smejem se, šalim. Ljudima je zanimljiv način na koji, kao stranac, govorim srpski i zašto sam došao baš u Srbiju”, kaže Nasir koji već 10 godina živi u Srbiji.

Ovaj Libanac je bio i jedan od domaćina kada su u Beogradu 2019. derviši sa Kosova bili u poseti Šejh Mustafinom turbetu – kulturno istorijskom spomeniku u centru srpske prestonice, mauzoleju na koji se malo obraća pažnja.

Dok nije dobro savladao jezik, nije mnogo ni pričao o sufizmu – derviškom učenju u Srbiji.

„Biti derviš u Beogradu je teže nego biti musliman. Kad ste musliman, imate manje briga i manje potrebe za objašnjenjem”, kaže on.

Da je počeo ranije sa propovedanjem, smatra da ga ljudi ne bi prihvatili i mislili bi da je sektaš.

„Ovako su me primili kao hodžu, arapskog profesora islamskih nauka i arapskog jezika, iz učene porodice. Dosta hodža iz Srbije su učenici mog oca u Libanu, tako da znaju moje poreklo i to mi je bila olakšica za ulazak u društvo”, ističe Nasir.

Na sebi ima ogrtač i specifičnu kapu na glavi, koje skida kad ide napolje. Pre nekoliko meseci, dobio je srpsko državljanstvo.

„Tad mi je sve postalo lakše i počeo sam da pravim objekat i pozivam ljude na sufizam”, kaže on.

Kupio je trošnu kućicu na Dušanovcu, u opštini Voždovac, i registrovao je nevladinu organizaciju Horizonti. Kako kaže, od pomoći dobrotvora preko interneta sagradio je novi objekat na dva sprata i zvanično je upisao kao zadužbinu – Vakuf islami. Reč vakuf znači zadužbina.

Zvanično su otvoreni 16. oktobra 2021. Spolja deluje kao i ostale u komšijske kuće, razlikuje se unutra. Na spratu je jedna prostorija, postavljena tepisima, na čijem najdaljem zidu su police sa knjigama, a u prizemlju je studio, radni sto i tabla na kojoj piše dok drži predavanja i onlajn časove.

Tu se okuplja petnaestak beogradskih derviša – na obredu zikru, kojima je on učitelj – šejh. Trenutno pravi mrežu tekija iz različitih gradova, a planira i da osnuje onlajn medresu.

„Ponekad se šale sa mnom, kažu ti si mnogo moderan derviš”, nasmeje se.

Kao šejh – derviški učitelj ima i Jutjub kanal na srpskom, na kom ima više hiljada pratilaca i gde objavljuje video snimke o verskim pitanjima, kao i lekcije arapskog jezika. Od prevođenja i zarađuje.

Čitanje srpskog za 24 sata

Kako kaže, posle 24 sata boravka u Srbiji, naučio je da ga čita i piše. Stigao je na aerodrom predveče, prijatelji su ga čekali i iste večeri stigao je kod njih u Suboticu.

„Sutradan sam izašao iz džamije, sam sam krenuo ka centru i ušao u knjižaru i video sam piše rečnik za arapski jezik i rečnik za srpski. Našao sam i jednu knjigu za učenje arapskog, ona je pisana na srpskom, a ima objašnjenja arapskog”, objašnjava kako je izveo nesvakidašnji jezički poduhvat.

Kupio je te knjige, nekoliko sveski i olovke i seo na klupu u parku da „nešto uhvati i razume”.

„Gledam one knjige i pokušavam nešto da shvatim, tad dolazi jedan momak i seda pored mene. Pita me je li slobodno, ja nisam znao šta mi je rekao”, kaže uz osmeh.

Na engleskom se sporazumeju i Nasir mu kaže da je Arapin iz Libana. Neobičnim spletom okolnosti, taj momak iz Subotice znao je malo arapskog, iako živi u Nemačkoj.

„Tamo se družio s Arapima i znao je malo”, prepričava Nasir.

Subotičaninu je zapalo za oko što neko ko je sinoć došao u Srbiju, već nosi rečnike.

„On me pita ‘hoćeš da te učim da čitaš srpski, on je lak za učenje’, rekoh ‘hoću'”, navodi Nasir.

Njegov maternji arapski je težak i za pisanje i za govor, kaže ovaj profesor arapskog jezika koji danas drži časove srpskog Arapima i arapskog Srbima.

Čovek iz Subotice otkrio mu je „trik” kako da nauči latinicu. Dobar deo slova latinice bili su mu poznati iz francuskog i engleskog koje je učio u školi, njih 15.

„Samoglasnici su isti kao u francuskom a, e, i, o, u, r, to je 21 i još je trebalo devet slova da naučim. To sam uradio za 10 minuta i tako sam naučio da čitam”, kaže Nasir.

Liban – mala zemlja sa 18 religija

Ovaj 41-godišnjak rođen je u arapskoj zemlji na istoku Mediterana, gde na malom prostoru u miru živi veliki broj vernika različitih religija. Južni sused Libana je Izrael, a sa istoka ih okružuje daleko prostranija Sirija. Imaju 18 različitih religija, zakonski zaštićenih.

Na sedam puta manjoj teritoriji od Srbije, u Libanu živi približno isti broj stanovnika – između šest i sedam miliona.

„Kao bubanj – mala je, ali daleko se čuje”, kaže uz osmeh Nasir.

To objašnjava činjenicom da imaju veliku dijasporu: po nekim procenama, 15 miliona Libanaca živi van domovine.

Otac mu je profesor, doktor islamskih nauka i glavni imam u gradu sa milion i po stanovnika – Šahadi.

„Moj otac ima zadužbinu, medresu i on je, u isto vreme, kao glavni imam, i šejh jednog tarikata. On je predavao (šerijatsko) nasledno pravo i često su mu sudije bili učenici, dolazili su kod njega uveče i ja sam odrastao u takvom okruženju”, navodi sufija.

Iako pripadnost sufizmu nije nasledna, Mohamedu je odrastanje u takvoj porodici umnogome odredilo put. Imali su veliku kućnu biblioteku, a u očevoj medresi, muslimanskoj školi, imaju oko 600 učenika. Medresa traje šest godina, nivo je srednje škole i on ju je pohađao.

Tokom tog perioda, četiri godine je proveo u Damasku, u susednoj Siriji. I tamo je, kao i u većini arapskih zemalja, u zvaničnoj upotrebi književni arapski jezik – u školama, medijima, kao i molitvi, iako postoje dijalekti u običnom govoru. Paralelno je završio i jezičku gimnaziju.

„Volim književnost i trudim se kad pričam srpski da ne grešim u padežima”, kaže na odličnom srpskom, gde se samo uočava mekše izgovaranje nekih slova, poput č i dž.

Prethodno je diplomirao na dva fakulteta u Libanu – na Fakultetu islamskih nauka i na Fakultetu za arapski jezik i književnost.

„Postoji u islamu velika veza između arapskog jezika i šerijata, kao vere. Učenjaci kažu da je trećina šerijatskih propisa bazirana na gramatici arapskog jezika, bez toga ne može da funkcioniše vera”, objašnjava lingvista i imam.

Muslimani širom sveta, pa i na Balkanu, sve molitve izgovaraju na arapskom, pa je neophodno da ga bar donekle razumeju. Muslimanska sveta knjiga Kuran je pisana na arapskom.

„Zato mi, Arapi, imamo veliko poštovanje i milost prema muslimanima nearapima, jer znamo koliko se oni muče, trude, koliko je njima to teško da praktikuju veru i da rade šerijatske obrede na arapskom. Arapi čine svega 20 odsto muslimana, 80 odsto nisu Arapi”, dodaje Nasir.

Posle studija, radio je nekoliko godina u medresama, organizovao je različite nevladine organizacije – ambulantu, poljoprivredno društvo.

„Volim da sam s ljudima i da se družim. Pošto sam studirao književnost, mnogo pričam, glasno pred ljudima”, kaže uz osmeh.

Porodično nasleđe pomoglo mu je u karijeri, ali i u izgradnji sopstvene ličnosti, a Nasiru je i deda bio šejh – derviški učitelj.

„Glavna uloga u tesavvufu je da formira ličnost drugačije nego što bi se sama formirala kod kuće, na ulici ili u društvu. „Formiranje nove ličnosti kod čoveka je suština tesavvufa”, kaže on.

Tesavvuf je arapski naziv za sufizam ili derviško učenje. Dok je bio u srednjoj školi, odabrao je derviški red kom će se priključiti – i sirijskom muftiji dao je bejat ili zavet. Postao je član nakšibendijskog reda. Njegov zet – sestrin muž – šejh je svih šejhova u Libanu, to je najviša verska titula među dervišima. Posle osnovnih studija, upisao je master, tada novi smer menadžment edukativnih institucija na pedagogiji.

„Tesavvuf je zapravo pedagogija”, dodaje.

Kako je došao u Srbiju?

Master nije završio zbog saobraćajnog udesa 2011. koji će ga dovesti na Balkan.

„Ja sam u Srbiju došao na operaciju”, priča Nasir, koji je u to vreme bio hodža, odnosno imam u jednoj džamiji.

Preko studenata iz Srbije koji su tamo studirali, stupio je u kontakt sa pokojnim muftijom Muamerom Zukorlićem.

„Oni su mi rekli da će mi poslati pozivno pismo da dođem u Srbiju, operišem se i vratim u Liban. Takav je bio dogovor, došao sam, pomogli su mi oko papira i lečio sam se na VMA”, priča Nasir.

U Libanu mu je u nogu bila ugrađena metalna šipka, koja je u Srbiji skinuta, a hirurzi su mu spojili prekinuti nerv.

„I dan-danas vidi se to malo kad hodam, imam slab nerv.”

Imao je dve operacije, a između i brojne fizijatrijske vežbe i lečenje. Da bi zbog toga mogao da ostane u Srbiji, zaposlio se u medresi u Novom Pazaru. Od stranih jezika, učio je engleski i francuski, ali je, kako ocenjuje, mnogo bolje kasnije savladao srpski.

„U Novom Pazaru sam upoznao muftiju Muhameda Jusufspahića i on mi je ponudio da dođem u Beograd, kod njega.”

Tako će kasnije postati hodža beogradske Bajrakli džamije.

„Ja volim gužvu, a Novi Pazar je za mene bio mali grad pa sam došao u Beograd”, navodi.

Tada je dobio stipendiju Vlade Srbije za zemlje koje su tokom Hladnog rata bile deo pokreta Nesvrstanih, čiji je jugoslovenski predsednik Josip Broz Tito bio jedan od osnivača. Upisao je novi master na Filološkom fakultetu i odbranio master rad „Arabizmi u srpskohrvatskom jeziku”.

„Čitao sam srpski rečnik i izvadio sam reči arapskog porekla”, kaže sadašnji doktorand.

Izučava temu – propisi dece iz vanbračne zajednice između šerijata i zakona.

„Deca koja nisu napravljena u braku, u islamu ponekad dobijaju sva prava, ponekad ne”, objašnjava.

U međuvremenu se oženio. Tokom boravka u Novom Pazaru, upoznao je suprugu iz Priboja. Ona mu je i koleginica, studirala je arapski, a usavršavala se i na univerzitetu u Damasku u Siriji. Sada žive zajedno sa ćerkicom na Voždovcu.

„Moja žena govori šest jezika i radi u ambasadi jedne arapske zemlje kao prevodilac za taj jezik”, kaže s ponosom.

I njena porodica ima slavne pretke.

„Oni su Agići i Pašići, od age i paše, njeni pradeda i čukundeda su vladali Banjalukom 250 godina u kontinuitetu.

„Kad je propala Osmanska država, uzeta im je zadužbina i sve ostalo, a oni su odatle došli u Priboj”, dodaje.

U kući pričaju i srpski i arapski.

„Kad pričamo međusobno, pričamo arapski i ja sa detetom pričam arapski, a moja žena srpski. Dete razume oba, govori i svakome se obraća na svom jeziku”, kaže Nasir.

Otkako je došao u Srbiju, nijednom nije bio u Libanu.

Dobrotvorka iz Australije

Za izgradnju tekije, gotovo polovinu novca Nasir je dobio od Bošnjakinje koje živi u Australiji. Kako mu je ispričala, imala je određenu svotu novca koju je želela da pokloni nekoj verskoj ustanovi. Jedne noći sanjala je proroka Muhameda i on joj je u snu rekao „ujutro će ti se pojaviti kome da daš”. Tog jutra na Fejsbuku videla je Nasirov apel za finansijsku pomoć.

Upoznali su se tek nedavno kada je došla na otvaranje u Beograd i ispostavilo se da ih vežu brojne nevidljive spone.

„Njen sin je studirao u Libanu, to smo saznali kasnije, i njen sin je klanjao kod moga oca u džamiji i upoznao ga je lično. Njihov prvi komšija je Libanac iz mog grada i to je sve opredelio da da novac bez razmišljanja”, kaže Nasir.

Sufije veliki značaj pridaju snovima i simbolici, dodaje. I sam je jednom sanjao Poslanika kako sa trojicom učenjaka dolaze kod njegovog oca, dok je živeo u Libanu. Muslimani veruju da je duša proroka Muhameda živa.

Mnoge muftije na Balkanu kriju da su sufije, kaže on. Ostali muslimani često ih ne gledaju blagonaklono zbog određenih postupaka pojedinaca i zatvorenosti.

„Šejhovi su se polako odvojili od šerijata (verskog prava i praktične primene vere) i državnih institucija. Po njima, državne institucije su materijalne, a oni su duhovne vođe i ne mešaju se sa njima”, kaže on.

Tako je došlo do razmimoilaženja. Njegova želja je da ih pomiri, baš kao što spaja arapske i balkanske narode.

„Moja je želja da budem most između njih”, zaključuje verski vođa.

PRATITE NAS I NA INSTAGRAMU:

Izvor: BBC
Foto: Printscreen YouTube / šejh Muhamed Nasir

Advertisement