Vitalan i živahan jedan deda iz sela Dudovica kod Lazarevca samo još jednom pokazuje da su godine broj na papiru. Ovog marta zakružio je trocifren broj i oduvao svećice sa brojem 100.
Jedan je među retkima koji je u Srbiji doževeo ovu duboku starost, a njegov život činile su lepe i one manje lepe stvari. Ono po čemu je takođe specifičan jeste što čitav jedan vek nosi dva imena.
-Vladao je tifus, kolera i boginje u vreme kad sam se ja rodio pa se nije krštavalo, jedno ime na vodici su mi dali to je Radovin, a kum u crkvi mi je dao ime Radovan, u ličnoj karti mi piše Radovin a ja se odazivam na oba. Pamtim mnogo toga, moj otac je borac sa Solunskog fronta i odlikovan je sa dva odlikovanja. Ne dao Bog da ovaj narod doživi muke koje su oni tada preživljavali, mi smo ratovali, patili, teška vremena su bila i ne daj Bože da se nikada vrate. Sećam se kao da sada gledam kada sam bio kralju Aleksandru Karađorđeviću u Topoli na sahrani, njega su ubili u Marseju“, priča deda Radovin Milošević za RINU.
I retki su ljudi pod ovozemaljskom kapom koji mogu bistre glave da svedoče čitav vek unazad a deda Radovan ili Radovin se seća svega.
Ubeđen je da je samo Božjom voljom i dalje na ovom svetu iako nema ni druga ni prijatelja, jer su se svi odavno preselili na onaj svet. Jedino on još uvek svedoči o patnjama našeg naroda, bolestima i raznim mukama.
-Mnogo teško se živelo, nije se imalo, vladala je glad i nemaština. Sve što smo imali sami smo stvarali, mnogo se radilo a više smo trpeli gladni nego što smo bili siti. Sve što vidite u ovom dvorištu bilo je pokriveno šintom a ja sam stavio pod crep, kopao sam bunar da dođem do vode. I dalje radim iako sam ostario, riljam baštu, sejem povrće, samo stoku više ne gajim, cepam drva, održavam kuću“, priča ovaj starina.
Kaže da sve jede sem jagnjetine i pilećeg belog mesa, sam sebi sprema hranu i ni u čemu ne oskudeva iako nema penziju. Pre dvadeset dana je vratio vozačku dozvolu i oprostio se od fiće kog je vozio sve do svog stotog rođendana.
Sam je sebi za života napravio sanduk i krstaču još pre 40 godina i kako kaže, spremno čeka kad će ga Bog pozvati.
-Živim sam, deca su mi po svetu, ćerka je u Americi, sin je ovde ali su njegova deca po svetu. Ratovao sam za ovu državu i neću da je napustim, ovde sam se rodio i ovde ću da umrem to je moj dug prema otadžbini“, poručuje deda Radovin.
Za života je promenio deset matičara, 20 sveštenika i 30 partijskih predsednika opštine, jednog kralja, a Tita je nadživeo za skoro 40 godina.
Iako su ga godine pritisle još uvek se bori, jedino mu pada teško što su mu deca otišla u beli svet.
POVEZANE TEME:
OSTVAREN NAJHUMANIJI CILJ: Niški lekari dobrovoljno operisali vikendom i liste čekanja više nema!
Izvor: RINA
Foto: RINA
