DA SE NE ZABORAVI POGROM: Slađana sa Kosmeta je dobila nagradu Britanske imperije, a svojim filmovima čuva istoriju od zaborava!

Slađana Zarić, novinarka Radio-televizije Srbije, je je jedna od najpoznatijih autorki dokumentarnih filmova, u njima se pojavljuje često kao scenarista, u mnogim slučajevima i kao režiser. Do sada je više puta nagrađivana, a za najvrednija priznanja smatra dobijenu medalju Britanske imperije (British Empire Medal –BEM) i medalja za zasluge, koja joj je dodelila Vlada Republike Srbije.

Nagradu Britanske impeprije je dobila za dokumentarni film „Zaboravljeni admiral Ernest Trubridž“ („The Forgotten Admiral Trougrgde“) kojeg je relizovala 2017. g. To je priča o engleskom admiralu, koji je došao 1915. g. u Srbiju kao šef britanske vojne misije, kada je Srpska vojska vodila odsudnu bitku za Beograd u Velikom ratu protiv Austrougarske i Nemačke.

Za pruženu pomoć Srpskoj vojsci u otadžbinskom ratu admiral je višestrko nagrađivan vojnim i civilnim odlikovanjima i priznanjima.
Ova izuzetna novinarka svoje istraživačko novinarstvo i rad na dokumentarnom filmu započela je 2006. g. filmom „Patrijarh Pavle – Život o jevanđelju“ o Njegovoj svetosti srpskom patrijarhu g. Pavlu. Sledeće godine je snimila potresan film „Let u smtrt“, koji govori o pilotu Milenku Pavloviću, komandantu 204. lovačkog avijatičarskog puka, koji je poginuo u NATO agresiji.

Bavila se često temama iz Velikog rata, tako su nastali dokumentarci: „Srbija u Velikom ratu“, 2014, „Srbi na Krfu – Sto godina od albanske golgote“, 2016, „Stvaranje Kraljevine SHS“, 2018. Slađana Zarić se bavila brojnim temama iz Drugog svetskog rata („Dianina deca“,2018) koja govore o stradanju srpske dece u logorima Jasenovca, „Čovek, koji je Hitleru rekeo – ne“, 2021, pa, i onim iz proteklog rata devedesetih na prostoorima SFRJ („Zločin bez kazne – Stradanje Srba u srednjem Podrinju“, 2016, „Srebrnička polja smrti“, 2010, „Koridor“, 2021).

Rođena na Kosovu i Metohiji, Slađana Zarić, autorka dokumentarnih filmova je i svedok istorije, bavila se i temama, koje se tiču istorijskih događaja na teritoriji srpske južne pokrajine. Posebno one, koje su se dešavali tokom 1999. godine. To su: „Ratne priče sa Košara“, 2019, „Ratne priče sa Paštrika“, 2019. Njeno kapitalno delo su četiri dokumentarana filma iz serijala „Dosije Kosovo“, koja govore o stradanju Srba, Roma i drugih nealabanaca pre, tokom i posle rata 1999. g. na prostoru Kosova i Metohije. To su filmovi novije proizvodnje. Dokumentarac „Dosije Kosovo ‘98“, prikazan 24. marta 2022. g povodom 23. godišnjice NATO bombardovanja i govori o terorističkim akcijama albanskih paravojnih formacija na KiM tokom 1998. g, film „Dosije Kosovo – Žuta kuća“, prikazan je prošle godine, bavi se otmicom Srba na KiM i koji su pretpostavlja se, završili život u „žutoj kući“ na teritoriji Albanije.

Sledeći film iz serijala je „Dosije Kosovo – Račak“, dokumentarac goji slikovito govori šta se dogodilo u selu Račak kada je besprekorno izvedena policijsko-antiteroristička akcije snaga Ministarstva unutrašnjih poslova Srbije protiv albanskih terorista 15. januara 1999. g, koju danas izučavaju mnoge policije sveta. I, najzad, četvrti film, „Dosije Kosovo – Pogrom“ koji je prikazan 17. marta ove godine na Prvom programu Radio-televizije Srbije, kada je obeležena dvadeseta godišnjica pogroma Srba, Roma i nealbanaca u srpskoj južnoj pokrajini – Kosovu i Metohiji.

Pogrom Srba 17. marta 2004. godine je jedan od najtragičnijih događaja Srba u novijoj istoriji kada je na kućnom pragu ubijeno osam Srba (Jana Tučev, Borivoje Spasojević, Zlatibor Trajković, Dragan Nedeljković, Nenad Vasić, Slobodan Perić, Dobri Stolić i Borko Stolić), prognano 4.012 Srba i Roma, povređeno 954 lica i 126 pripadnika KFOR-a i UMNIK-a. Pored toga, razoreno ili oštećeno je 935 kuća Srba, Roma i Aškalija, oštećeno i uništeno 35 crkava i manastira, od kojih su 19 objekata bili spomenici kulture. U pogromu 17. i 18. marta 2004. g. je 6 gradova i 9 sela očišćeno od Srba. Sve se to događalo na 33 lokacije!

Za ovaj zločin u kojem je učestovalo oko 70.000 Albanaca u više mesta na KiM, osuđeno je 143 Albanca, njih 67 dobili su zatvorske kazne duže od jedne godine, u 60 posto slučajeva one su preinačene u uslovne. Po izveštaju OEBS-a za ubistvo civila niko nije osuđen, zatvorske kazne su izrečene samo za rušenje i paljenje verskih i drugih objekata.

Kao razlog za nezadovoljstvo Albanaca i njihovu osvetu poslužilo je utapanje trojice dečaka albanske nacionalnosti zbog kojeg događaja su optuženi Srbi. Međunarodna policija UNMIK, koja je bila na KiM kao i tužilac Piter Tnisli, koji je vodio istragu, su dokazali da nisu Srbi učestvovali u ovom događaju. Albancima je samo ovo bio povod da nastave ranije započeto etničko čišćenje Srba sa Kosova i Metohije. O ovom pogromu svedočile su i mnoge međunarodne, kao i humanitarne i nevlaldine organizacije, Hjuman rajts voč … U dokumentarnom filmu „Dosije Kosovo – Pogrom“ posebno se ističe priča o Srbima, koji su u Prištini, njih 120, živeli u jednoj zgradi (zvala se JU-program), kao u getu.

Njih su danima napadali demonstranti u cilju da ih linčuju. Deca iz zgrade nisu smeli da se igraju ispred zgrade već su to činili u hodniku, dok su se stariji tokom dana okupljali u jednoj prodavnici. U večernjim časovima 17. marta Albanci su zapalili zgradu u nameru da njeni stanovnici izgore. Čak su zapalili i autobus kojim su srpska deca išla u školu. Srećom, stanovnici zgrade izašli su na sporedan izlaz i spasili se.
Posle usvajanja Rezolucije Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija, broj 1244 i završetka ratnih dejstava na teritoriji SR Jugoslavije, trebalo je da na KiM zavlada trajni mir dolaskom međunarodnih mirovnih snaga.

Međutim, to se nije desilo. Posle NATO agresije 1999. g. zbog straha od terora i osvete albanskih terorističkih paravojnih organizacija 242.380 stanovnika, najviše Srba, ali i Roma i Aškalija napustilo je KiM. I samo mali broj se vratio. Strah je bio opravdan, jer je posle NATO agresije 1999. g. i dolaskom mirovnih snaga od 11. juna 1999. g. nesalo ili ubijeno 1.078 lica, 701 Srbin i nealbanac i 377 Albanaca. U tim zločinima su učestvovali uglavnom pripadnici ratnih albanskih terorističkih paravojnih formacija.

U dokumentarnom filmu „Dosije Kosovo – Pogrom“ govore oficiri i generali KFOR-a, među kojima posebno su pričali italijanski komandanti, koji su odigrali ključnu ulogu u zaštiti Pećke patrijaršije i Manastira Visoki Dečani. Ova dva sakralna kulturna objekta na Kosovu i Metohiji sa crkvom Bogorodica Ljeviška i manastirom Gračanaica uvršćeni su u UNESKO-vu svetsku kulturnu baštinu, imaju neprocenjivu vrednost za čovečanstvo. U ovom pogromu teško je oštećena crkva Bogorodica Ljeviška.

Priču o utapanju albanske dece je lansirao Albanac, Haljid Barani, samozvani borac za ljudska prava, koji je poznat i po kazivanju da za vreme NATO agresije na KiM Srbi su spaljivali albansku decu u pećima rudnika Trepča (!?) da bi kasnije novinarima američkog lista „Volstrit žurnala“ priznao da je to bila neproverena informacija.
Svi filmovi Slađane Zarić su dostupni na jutjub kanalu RTS-a Merila vremena, neka su kao dokumentarac „Dosije Kosova – Žuta kuća“, prevedena na engleski jezik.