Connect with us

Srbija

ČUDESNA PRIČA SVETISLAVA MIJATOVIĆA: Od izbegličke kolone do najmlađeg doktora nauka

Published

on

Pre 24 godine tada četvorogodišnji Svetislav se nalazio u izbegličkoj koloni koja je krenula iz Okučana. Teška izbeglička sudbina, međutim, nije ga sprečila da ostvari svoje ciljeve…Ovo je njegova priča.

Svetislav Mijatović (28) je trenutno najmlađi doktor nauka u Srbiji. A pre skoro 24 godine tada četvorogodišnji Svetislav se nalazio u izbegličkoj koloni koja je krenula 1. maja 1995. iz Okučana u Slavoniji. I završila u Barajevu, nadomak Beograda.

Teška izbeglička sudbina, međutim, nije ga sprečila da ostvari svoje ciljeve , pa je Svetislav Mijatović nedavno postao jedan od najmlađih doktora nauka u istoriji Fizičkog fakulteta u Beogradu na kom ima naučno zvanje – istraživač saradnik.

Sa Svetislavom smo pričali o danima u, izbeglištvu, odrastanju, školovanju, obrazovanju, ali i o izmeni zakona o nauci. Ovaj mladi naučnik nam je kroz smeh na samom početku otkrio da je i on čuo da je drugi najmlađi doktor nauka na Fizičkom fakultetu u Beogradu, ali da nije još dobio zvaničnu potvrdu.

Kada je izbeglička kolona krenula ka Beogradu tebi je tada bilo  4 . godine. Da li su tvoji roditelji još tada prepoznali tvoj talenat za matematičke operacije?

– Njima je bilo zanimljivo što ja volim matematiku, meni je bilo zanimljivo što oni meni postavljaju pitanja u vezi sa matematikom, mislim da su već od malena prepoznali.

NEMA NOSTALGIJU ZA RODNIM KRAJEM: Svetislav i danas odlazi u Okučane

Iz Barajeva sam se preselio u Beograd u učeničkom domu tokom studija. Majka je nakon izbeglištva našla posao knjigovođe, a otac je elektrotehničar, a uz to je i ratni vojni invalid

Svetislav Mijatović

S obzirom na to da si bio mali, neko se ne seća ni šta je radio pre godinu dana, sećaš li se tog perioda i šta ti sada prolazi kroz glavu?

– Nemam sećanja iz tog perioda, ali moja sećanja nisu ružna. Prosto, moji roditelji su se potrudili da po mene i sestru to ne bude tako stresno i da se napravi situacija takva kakva i jeste sada. To su ta sećanja i nemam traume iz tog perioda. Ne sećam se te kolone uopšte. Iz Barajeva sam se preselio u Beograd u učeničkom domu tokom studija. Majka je nakon izbeglištva našla posao knjigovođe, a otac je elektrotehničar, a uz to je i ratni vojni invalid. 

Da li si nekada bio u Okučanima?

– Da, nekoliko puta, jer mi je majka Hrvatica. Ne mogu da kažem da imam neku preteranu nostalgiju. Odrastao sam u Barajevu, tu sam stekao prijatelje kao i u Beogradu. U Okučane volim da odem da vidim tu rodbinu, znam da sam odande, ali ne mogu da kažem da osećam nešto specijalno. Nikada nisam poželeo da živim tamo. 

Kada si poželeo da odeš iz Srbije?

– Bio sam u Budimpešti šest meseci tamo sam živeo i radio. Tokom studija sam imao ideju da odem odavde, ali kasnije kada sam probao nije mi se svidelo. Prosto, falila mi je atmosfera, falili su mi ljudi i sve što ovde ima, iako je finansijska situacija kao i situacija u državi diskutabilna, prevagnule su emocije.

Kako danas gledaš na izbegličku kolonu i na to što se tada dešavalo?

– Gledam na to kao na jednu masu koja je izmanipulisana od strane nekih da se ne izrazim sada …na osnovu nekih glupih stvari pali su na priču, a ti koji su ih izmanipulisali napravili su to što su napravili. Napravili su priču da bi se obogatilo par pojedinaca. 

Šta su ti roditelji pričali u to vreme?

– Roditelji mi nisu mnogo pričali o tom periodu, trudili su se da nas izoluju od svega toga. 

Šta se dešava u vašoj kući svakog maja? Pričate li o tome?

– Mi smo izbegli u  maju 1995. godine, a o tome se svakog maja po nešto kaže o tome. Ja sam dete iz mešovitog braka i tu je bilo šta je bilo. To što se desilo, to nije lepo i ne treba više nikada da se ponovi nikome. Nikada se nije potencirala priča o tome.

Obrazovni sistem je već 30 godina u konstantnom opadanju. Bez ulaganja u obrazovanje kasnije nemate ni inženjere ni lekare, ništa. Ulaganje je svedeno na minimum i ne vidi se da će da se popravi ni u kom smislu

Završio si treću i četvrtu godinu matematičke gimnazije za manje od godinu dana. Gde ti se žurilo?

– Iz praktičnih razloga. Barajevo je trebalo da postane gradska opština i bilo je pitanje da li bih imao pravo na učenički dom, a kako sam iz sela kod Barajeva putovanje do Beograda je teško i trajalo bi preko sat i po, pa sam konkurisao za studentski dom. Meni su dobro išle matematika, fizika i informatika, a na tome se stavja akcenat u matematičkoj gimnaziji, pa sam dve godine položio za jednu školsku godinu i upisao se na  fizički fakultet – smer teorijska i eksperimentalna fizika. Matematička gimnazija nije teška i nauči se više toga usput i kroz takmičenja i nije trebalo mnogo da se nadomesti znanje.

Kada je reč o obrazovanju, šta treba da se menja prema tvom mišljenju?

– Treba raditi na ulaganju u obrazovanju svakako. Obrazovni sistem je već 30 godina u konstantnom opadanju, ja to stalno pričam. Degradacija obrazovnog sistema je konstantna bez dana izuzetka, bez vlasti izuzetka i uopšte sistema. Ulaganje je osnov društva, osnov budućnosti. Bez ulaganja u obrazovanje kasnije nemate ni inženjere ni lekare, ništa. Ulaganje je svedeno na minimum i ne vidi se da će da se popravi ni u kom smislu.

Šta predlažeš? 

– Ne treba izmišljati toplu vodu. Mogu se pogledati samo dobri sistemi kao što su Finska, Švedska koje su uložile sve što su imale u obrazovni sistem, samo je pitanje da li nekome odgovara ili ne. Jer, ulaganje u obrazovni sistem daje rezultate tek kroz 20 ili 30 godina, a to verujem da ne odgovara ikom ko je na vrhu.

Kada bi nešto hteo konkretno da promeniš da li bi bio u političkim okvirima tada?

– Ja bih imao ideju šta da se promeni, ali ne bih bio u nekim političkim okvirima jer moj temperament nije dobar za politiku, pošto sam previše impulisavan.

Koji je tvoj predlog, od čega treba da se krene?

– Trebalo bi vratiti ugled i dostojanstvo profresorima i nastavnicima. U kom smislu? Dobri ljudi, ne moraju najbolji (đaci, studenti) imaju želju da nastave svoj rad kroz obrazovni sistem. Postoji situacija da ljudi koji završavaju fakultete kažu sebi “radiću u školi”, jer im je to opcija ako ne uspeju nešto drugo. Tu nije stvar samo finansija, ali je veliki problem odnosa društva prema tom pozivu. Džaba nam fabrike, ako nema ko da ih vodi. 

Izvor: Espreso.Rs Foto: RTS, Privatna arhiva

Continue Reading
Advertisement
Click to comment

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Advertisement