Glumac i humorista Miodrag Petrović Čkalja rođen je 1. aprila 1924. u Kruševcu, te Jugoslovenska kinoteka na 100-godišnjicu rođenja našeg najvećeg komičara priređuje multimedijalnu izložbu posvećenu čoveku koji ni danas ne prestaje da unosi vedrinu i radost u srca mnogih u zemlji i regionu.
Rođen je u porodici Čedomira i Hristine Petrović. U rodnom gadu završio je gimnaziju, a glumom se bavio upravo tu, u dramskoj sekciji. Nadimak Čkalja dobija je kao dete. Nadimak mu je dao školski drug Jeftić.
– Bio sam tanak kao čaklja, providan, pa je od čaklja postalo Čkalja – tako je objasnio poreklo vlastitog nadimka.
PRATITE NAS I NA FEJSBUKU:
Glumom je počeo da se bavi u gimnaziji, da bi tokom Drugog svetskog rata postao pripadnik Kulturno-prosvetne ekipe partizanske 47. divizije. Posle rata upisuje veterinu u Beogradu, gde nastavlja da glumi u kulturno-umetničkom društvu „Ivo Lola Ribar”.
Ubrzo postaje član Dramskog studija Radio Beograda, na kome je emitovana humoristička emisija Veselo veče, odakle počinje njegova popularnost.
– Mi smo prva posleratna generacija koja je stvarala humor koji danas svet voli i hoće da gleda. Mi smo takoreći iz vojničkih bluza došli da radimo svoje poslove i radili smo, stvarali. Kad smo bili svesni da smo postali popularni, već smo bili umorni, tako da niko tu popularnost nije ni osetio niti ga je ona mnogo opteretila – govorio je Čkalja u jednoj novogodišnjoj emisiji na Televiziji Beograd.
Krajem 1950-ih se pojavljuje u ulozi kuvara Jordana u prvoj seriji Televizije Beograd – Servisna stanica, u režiji Radivoja Lole Đukića. Bio je to početak lepe saradnje koju će dvojica kolega nadalje razvijati, o čemu svedoči i njegova navodna tvrdnja da je pojedine likove pisao posebno za Čkalju.
Izdvajaju se i čuvene Čkaljine uloge u domaćoj kinematografiji – Pepi (Zajednički stan, 1960), Jordan (Servisna stanica, 1961), Predrag i Nenad (Bog je umro uzalud, 1969), Jare (Paja i Jare, 1973), Firga (Avanture Borivoja Šurdilovića, 1980)…
Od nagrada i priznanja osvojio je: Zlatnog ćurana u Jagodini, Nušićevu nagradu, Sterijinu nagradu i Veljkovu povelju.
Čkaljine reči u poslednjim intervjuima i danas se prepričavaju. Posle dobijanja negrade za životno delo Car Konstantin, glumac nije krio da je živeo u bedi:
– Imam 76 godina i ništa mi ne treba. Živeo sam i živim skromno. Ali, znači mi da naša deca žive normalno. Da sam u Americi, i da sam primio ovako veliku nagradu zahvalio bih se, prvo, svojoj ženi, pa deci, pa tašti, zatim producentu i reditelju. Ali, pošto sam, srećom, u svojoj dragoj zemlji Srbiji, zahvaljujem se, prvo, svom šefu samoposluge što mi, ponekad, odvoji penzionersku kosku, pa komšinici u baraci koja mi ostavi mleko ispod tezge, pa mom poštaru koji mi uvek, na vreme sa zakašnjenjem, donese penziju. Da nije bilo njih, ne bih bio ovde – rekao je glumac 2002. godine, samo godinu dana pred smrt.
Tom prilikom je izgovorio sledeću rečenicu:
– Hvala, Srbijo, pustili ste me da glođem do koske.
Preminuo je u Beogradu 20. oktobra 2003, a u novembru 2006. Čkalja dobija ulicu u Beogradu na Zvezdari.
PROČITAJTE VIŠE:
Izvor: Direktno
Foto: Printscreen
