Sinoć je u Čikagu održana američka premijera filma “Svjedok” režisera Denisa Bojića, potresnog svedočanstva o stradanjima srpskog naroda u građanskim ratovima na prostorima Slovenije, Hrvatske i Bosne i Hercegovine.

Dokumentarac, koji obiluje potresnim scenama i ispovestima, snimljen je u produkciji Radio-televizije Republike Srpske a jegovo prikazivanje u SAD su omogućili Ministarstvo kulture i Ministarstvo za evropske integracije Republike Srpske, te Kancelarija RS u Vašingtonu, a premijeri su, pored autora filma, prisustvovali generalni konzuli Bosne i Hercegovine i Srbije, Tatjana Telić i Marko Nikolić, te šef Kancelarije RS u američkoj prestonici, gospođa Drina Rajić.

Film kao posveta

Trosatna epopeja, čija je priprema i snimanje trajalo celu deceniju, je ujedno i posveta Dr. Zoranu Stankoviću, patologu i bivšem ministru odbrane i zdravlja Republike Srbije, čoveku koji je 1990-tih godina sa svojim timom uradio preko 8,000 obdukcija na prostorima Balkana, počev od rata u Sloveniji, a zaključno sa NATO bombardovanjem Srbije.

DA SE ISTINA NE ZABORAVI: Autor filma u razgovoru sa voditeljkom Andrijanom Bjedov

Film je podeljen u nekoliko tematskih celina, koje nose imena srpskih stratišta (Mrkonjić grad, Šekovići, Gospić, Bosanski brod, Zvornik, Glođansko brdo, Jelačići, Kravica, Skelane…), a kamera prvo prate doktora Stankovića, koji na ličnu inicijativu počinje da prati krvave tragove zločina, pokušavajući da u često nemogućim okolnostima identifikuje stradale, usput otkrivajući svu bestijalnost i surovost zločinaca, da bi kasnije njegova dokumentacija poslužila kao dokazni materijal pred Haškim tribunalom.

Potresna svedočanstva

Paralelno sa arhivskim snimcima i dokumentacijom autori filma nas upoznaju sa ličnim i porodičnim tragedijama, pred kameru izvodeći svedoke i porodice žrtava, koje se 30 i više godina kasnije prisećaju onoga što su doživeli i preživeli, sa osvrtom na posledice i traume koje su ratni događaji izazvali u njihovim životima.

“Svjedok” je svedočanstvo koje popunjava rupe u kolektivnom pamćenju ali ujedno i otvara vrata budućeg suživota na prostorima bivše Jugoslavije, koji ima perspektivu samo ako istina o ratovima 1990-tih bude puna i kompletna, i ako se sa njom suoče svi sudionici i svi narodi koji su u njima učestvovali.

SVEDOČANSTVA NA FILMU I POSLE NJEGA: Susret autora sa publikom

Humana poruka filma proizilazi i iz lične i profesionalne priče doktora Zorana Stankovića, koji na stradalnike nije gledao kroz prizmu njihove nacionalne i verske pripadnosti, već isključivo kao čovek i lekar.

Otuda je i poslednji segment “Svjedoka”, u kome porodice žrtava koje je identifikovao Zoran Stanković dolaze u beogradsku Aleju velikana, gde mu posthumno odaju počast, ostavljajući po jednu ružu na njegovom odru, svakako najbolji epilog koji je mogla da dobije ova teška, ali okrepljujuća, humanistička filmska priča.

Suze i aplauzi

Publika, u kojoj je bilo i mnogo onih čije su porodice stradale u sukobima 1990-tih, je sa suzama i aplauzima ispratila kraj ovog ostvarenja, kao i obraćanje režisera Denisa Bojića.

U izjavi koju je ekskluzivno za Serbian Times dao odmah nakon premijere Bojić ističe da mu je motiv da snimi ovaj film bio da sačuva i prezentuje istinu o stradanju Srba, koja je proteklih decenija često bila sakrivena i zaglušena propagandom.

-Potrudili smo se da u ovom filmu prikažemo i činjenice i emocije jer činjenice bez emocija često ne nailaze na značajniji odjek. S druge strane, same emocije, bez činjenica, nemaju dovoljnu težinu. Činjenice nam je ostavio doktor Stanković, emocije smo dobili iz potresnih svedočenja. Nadam se da će ta sinteza omogućiti da ovaj film nadživi nas i da ostane za vječnost, a sudeći po reakcijama ljudi čini mi se da smo uradili dobri stvar. Nije bilo lako dovesti sve ove ljude pred kamere, ali nam je osećaj da radimo nešto za srpski narod i njegovu istoriju dao snage da istrajemo. I moram da dodam da je moj dodatni motiv bila želja da ispričam priču o doktoru deku doktora Stankovića, koji je na žalost preminuo nekoliko dana pred početak snimanja filma.

„Svjedok“ bez ključnog svedoka, ali na njegovojm misiji

Naš sagovornik ističe da je smrt Dr.Stankovića ovaj film odvela u neočekivanom pravcu.

–Prvobitna ideja je bila da sa doktorom Stankovićem zajedno prođemo kroz sva pomenuta stratišta i masovne grobnice, a onda smo morali da sve menjamo u hodu i rukovodimo se onim što nam je ostavio da bi pronašli sudionike događaja koji bi svedočili umesto njega. I da ih na kraju sve dovedemo na njegov odar, da mu odaju počast koju je zaslužio, kao jedna od najznačajnijih ličnosti novije srpske istorije.

EMOCIJE I ČINJENICE: Režiser dokumentarca Denis Bojić

Srpsko stradanje je ostalo u senci stradanja drugih naroda u proteklim ratovim, što Bojić smatra uskraćivanjem ljudskih prava jednog celog naroda:

-Nama je uskraćeno pravo na istinu, na istoriju, uskraćeno nam je pravo da budemo legitimne žrtve, uskraćeno nam je pravo da predstavimo našu priču na globalnom nivou. I baš zbog svih tih negiranja, pritisaka i okolnosti u međunarodnoj javnosti nekako smo i mi kao narod počeli da mislimo da se to podrazumeva i da to više nikog ne zanima, te da treba gledati napred i ne osvrtati se. Ja smatram da je, da bi planirali budućnost, neophodno da stojimo na čvrstom temelju, a to je naša prošlost, to su ova stradanja za koja svet u najvecoj meri nije čuo.

Zato se i nalazimo ovde, među našom dijasporom, među kojom je i večeras najveći broj onih koji su izbjegli u Ameriku upravo zbog onoga što im se dešavalo u ratu, gde su mučeni, ubijani, oterani. Rat je sastavni deo naših života i njegov zaborav nas neće odvesti nigde, između ostalog i zbog toga što sve naše komšije na Balkanu i dalje insistiraju na njihovom statusu žrtve i mi ne smemo ćutati već moramo insistirati na reciprocitetu i priznavanju naših žrtava. I među tim komšijama, ali i na internacionalnom nivou, u što više zemalja koje odlučuju o svetskim tokovima. Ne tražimo ništa što nije naše i za šta nemamo dokaze.

On smatra da, iako je prošlo 30 godina od završetka rata, nije kasno da se istina plasira i dobije priznanje.

-Nikad nije kasno, samo je potreban veliki i naporan rad čiji rezultati neće doći odmah. Neki narodi, poput Jermena, uspeli su da 100 godina kasnije dobiju priznanje zločina počinjenih nad njima u Turskoj, usvojenim deklaracijama u više evropskih i svetskih parlamenata.

Jedna platforma za sve žrtve i zločine

Posle ovog filma, moj tim i ja smo nastavili sa radom na platformi o stradanjima srpskog naroda na svim prostorima bivše SFRJ, na kojoj će svi zainteresovani moći da nađu sve informacije, dokaze, svedočanstva i izjave na srpskom i engleskom jeziku. Smatramo da bi to mogao da bude veliki doprinos tome da se srpske žrtve priznaju i van Srbije. Naravno, da bi se to desilo, na tome treba svi da radimo i pomognemo da istina dopre do što većeg broja ljudi. Ne treba da zaboravimo i našu decu, sledeću generaciju, na koju treba da prenesemo sva saznanja o našoj tragediji i tragedijama.

PODRŠKA REPUBLIKE SRPSKE: Šefica Kancelarije RS u Vašingtonu, Drina Rajić (levo)

Generalni konzul Bosne i Hercegovine Tatjana Telić kraj filma je dočekala sa jakim emocijama i u suzama.

-Mislim da smo svi večeras pod nabojem, a posle ovih teških scena moja prva emocija je osećaj nepravde, jer ovaj film govori o zločinima nad srpskim narodom koji su svetskoj javnosti apsolutno nepoznati, a scene iz Haškog tribunala koje otkrivaju da dokazi o tim stradanjima nikada nisu ozbiljno shvaćeni i analizirani, samo pojačava taj utisak.
Sve čestitke i režiseru, ekipi filma i vladi Republike Srpske koja je stala iza ovog projekta. Nadam se i smatram da je važno da film i ova potresna svedočenja vidi sto više naših ljudi, ali i pripadnika drugih naroda širom sveta.

Humanistička dimenzija

I pored teških scena i potresnih svedočenja, ona smatra da film nosi humanističku dimenziju…

–Teško je oprostiti i zaboraviti neke od ovih surovih zločina, pogotovo iz perspektive članova porodica, ali pravoslavna vera nas uči da svoju decu ne motivišemo zlom već naravoučenijem da uvek razlikuju ljude od monstruma i i sa ovima prvima uspostavljaju dobre odnose, kom god narodu pripadali. To je ono što je po mom mišljenju i poruka ovog filma, koji široko otvara vrata za suživot na balkanskim prostorima, ali uz prihvatanje zločina i žrtvi svih strana u sukobu koji je za nama.

DIPLOMATSKI UGAO: Marko Nikolić i Tatjana Telić, konzuli Srbije i Bosne i Hercegovine

Konzul Telić se osvrnula i na činjenicu da je veliki broj posetioca premijere izbegao upravo sa prostora na kojima su se dešavala u filmu opisana stradanja.

-Upravo sam razgovarala sa čovekom iz okoline Bratunca čijih 11 članova porodice je stradalo tokom rata i to je bilo vrlo potresno, teško je bilo zadržati suze. Mislim da je veoma važno da što više naših ljudi iz dijaspore pogleda ovaj dokumentarac, da se uveri da istina nije zaboravljena i da nikad nije kasno da se ona javno prikaže. Koliko god je teško gledati ove scene, toliko je i važno da se one ne zaborave, naročito zbog naše dece i budućnosti.

Kultura sećanja i nekultura zaborava

O tome govore i poslednje reči gospodina Stankovića, u kojima on ističe važnost kulture sećanja koja je kod nas često u drugom planu, kao i nedostatak jasno izgrađenih nacionalnih ciljeva, koje neki drugi za razliku od nas imaju, a koji su vrlo važni za identitet i perspektivu jednog naroda. Zato nam je potrebno još više filmova kakav je ovaj koga smo veceras videli.

O značaju kulture sećanja je govorio i konzul Republike Srbije u Čikagu Marko Nikolić:

–To je uzrok našeg stradanja i našeg krsta. Danas je Krstovdan i u tom kontekstu je dobar dan za prikazivanje ovakvog filma. Odaziv, na žalost, nije veliki, što takođe možemo pripisati nedostatku kulture sećanja. I našoj svesti o stradanjima našeg naroda, koja se kontinuirano ponavljaju kriz istoriju, kao posledica našeg brzog zaborava i odsustva izgradnje zajednice na nekim temeljnim vrednostima. Nadam se da je ovo jedno dobro podesećanje i opomena da bez obzira na sve razlike postoje stvari oko kojoj moramo svi da se okupimo, rekao je Nikolić, pa dodao:

-Jedini istina može biti temelj pomirenja tako da sko svi dužni i pozvani da je svedočimo u jednoj dijaloskoj atmosferi, ali ona ne sme da se zapostavi i relativizuje. U tom smislu, smatram da je svaka promocija istine pomiriteljska. Niko nema monopol na nju, ali bi trebao da predoči i dokaze za nju.

Tekst/Foto: Antonije Kovačević