„BOLJE GROB, NEGO ROB“: 85 godina od dana kada je Jugoslavija rekla „ne“ Hitleru i promenila tok istorije!

Prošlo je 85 godina od „martovskog prevrata“ kojim je zapečaćena sudbina Kraljevine Jugoslavije i dat povod silama osovine za napad na našu zemlju. Osim što i dalje izazivaju kontraverze među istoričarima, čini se da događaji od 27 marta 1941. imaju i posebnu simboliku u svetu u kojem danas živimo.

„Srbi, Hrvati i Slovenci! U ovom teškom trenutku za naš narod, odlučio sam da uzmem u svoje ruke kraljevsku vlast. Namesnici koji su razumeli opravdanost mojih pobuda odmah su podneli ostavku. Moja verna vojska i mornarica stavila mi se na raspolaganje i već izvršava moja naređenja. Pozivam sve Srbe, Hrvate i Slovence da se okupe oko prestola. To je najsigurnije da se u ova teškim prilikama održi red iznutra i mir spolja. Mandat za sastav vlade poverio sam armijskom đeneralu Dušanu T Simoviću. Sa verom u Boga i budućnost Jugoslavije pozivam sve građane i sve vlasti u zemlji na vršenje svojih dužnosti prema Kralju i Otadžbini“ Ovo je između ostalog pisalo u proklamaciji koju su, pre tačno 85 godina, 28 marta 1941 preneli gotovo svi beogradski listovi, a kojom je bilo obznanjeno da je „njegovo veličanstvo kralj Petar II Karađorđević preuzeo vlast u svoje ruke“. A dan ranije, 27 marta, kao reakcija na pristupanje Kraljevine Jugoslavije Trojnom paktu izvršen je puč koji je, po mnogima zapečatio sudbinu ove države i bio uvod u tragične događaje koji su desetak dana kasnije usledili.

Čini se da ni jedan mesec ne obiluje tolikim događajima iz naše novije istorije, koji su u većoj ili manjoj meri odredili sudbinu srpskog naroda kao što je to slučaj sa martom. Prve demonstracije koje su uzdrmale režim Slobodana Miloševića, dogodile su se 9 marta 1991 godine, 11 mart kada je 2006 godine u zatvoru Ševeningen umro Slobodan Milošević, 12 mart kada se prisećamo tragičnog ubistva premijera Zorana Đinđića iz 2003 godine, pogrom Srba na Kosovu i Metohiji koje se dogodilo 17 marta 2004 godine, početak NATO bombardovanja Srbije koje je započeto 24 marta 1999, prošlogodišnje velike demonstracije studenata i građana u Beogradu od 15 marta koje su završene upotrebom „zvučnog topa“ ili nekog drugog, sličnog oružja…. samo su neki od datuma koji se vezuju za ovaj mesec. Poslednji u tom nizu, a prvi po vremenu dešavanja jeste 27 mart, datum koji se već decenijama obeležava kao dan kada je Jugoslavija ( a samim tim i Srbija ) 1941 godine „rekla ne Hitleru“. Šta se tačno tog dana dogodilo, kakva je bila njegova predistorija i posledice i konačno kakve pouke iz njega, imajući u vidu vreme u kojem živimo možemo izvući?

Tih tragičnih dana, kada je Evropa već bila uvučena u najveći i najsuroviji rat koji je svet do tada video postalo je jasno da on neće mimoići ni naš narod. Dva dana pre puča od 27 marta delegacija Kraljevine Jugoslavije u dvorcu Belvedere u Beču potpisala je dokument kojim je Jugoslavija pristupila Trojnom paktu. Sa nemačke strane ovaj dokument potpisao je Joakim fon Ribentrop, ministar inostranih poslova nacističke Nemačke, a sa jugoslovenske Dragiša Cvetković, predsednik vlade i Aleksandar Cincar Marković, ministar inostranih poslova Kraljevine Jugoslavije. Time je, činilo se pod pritiskom nacističke Nemačke, posle dugo kolebanja i odlaganja Jugoslavija izabrala ratujuću stranu.

Demonstracije 27. marta 1941. godine / Wikimedia Creative Commons

Knez Pavle bio je anglofil, protivnik Hitlera i nacizma. On i vlada Kraljevine Jugoslavije nastojali su od početka rata da vode politiku neutralnosti, kako bi na taj način pokušali da izbegnu ulazak u rat, ali je ta politika vremenom postala neodrživa. Jer, početkom 1941 Nemačka je bila na vrhuncu moći, a Hitleru koji je pod svoju vlast stavio gotovo čitavu Evropu, osim Velike Britanije se žurilo da, pre pohoda na Sovjetski Savez reši prilike na Balkanu i ovaj deo Evrope uključi u svoj „novi poredak“. Britanci i SAD ( koja još nije bila ušla u rat ) sa druge strane nastojali su da stvaranjem novog „solunskog fronta“ odnosno uključivanjem Jugoslavije i Grčke u rat dobiju na vremenu i oslabe pritisak na Britaniju, ali nisu bili spremni da joj ponude konkretnu vojnu pomoć. Sovjetski Savez, glavna Hitlerova meta tada je uživao u poslednjim danima mira, a njegov neprikosnoveni vođa Staljin, inače sklon različitim paranojama jedinu realnu opasnost – da Nemačka planira da ga napadne tvrdoglavo je odbijao da prihvati, tako da ni sa te strane Jugoslavija nije mogla da očekuje pomoć.

Pošto se Hitleru žurilo i budući da je bio svestan otpora koji je Srbija pružila u Prvom svetskom ratu on je Jugoslaviji ponudio povoljne uslove, koje nije dao ni jednoj drugoj zemlji. Naime, sile osovine su se, dokumentom koji su ponudili Jugoslaviji obavezale da od nje neće tražiti vojnu pomoć, niti prelaz nemačkih trupa preko naše teritorije, kao i da će poštovati njenu teritorijalnu celovitost, čime je Jugoslaviji, praktično omogućeno da se nađe izvan ratnih dejstava. Dokument je imao i tajni deo, kojim je Jugoslaviji obećana luka Solun, posle nemačkog osvajanja Grčke.

Zato je u domaćoj štampi, koja je većinom bila naklonjena vlastima pristupanje Jugoslavije Trojnom paktu predstavljeno kao mudar potez koji je obezbedio mir i očuvanje države. Ali, još se slova u beogradskim dnevnim listovima nisu osušila, a 27 marta u zoru odigrali su se događaji koji će odrediti sudbinu ovih prostora. Naime, grupa oficira koju su predvodili generali Dušan Simović, načelnik ratnog vazduhoplovstva i Borivoje Mirković izvršila je puč. Pod njihovom komandom vojska je osvojila aerodrom, beogradske mostove i rasporedila se duž glavnih ulica. Oni su ubrzo bez ispaljenog metka uhapsili članove vlade i zbacili trojicu namesnika, a kralja Petra II proglasili punoletnim. On, inače u ovim događajima nije učestvovao, a „njegovu“ proklamaciju narodima Jugoslavije, koja je izazvala oduševljenje građana na ulici preko radija je pročitao mornarički oficir Jakov Jovovoić, čiji je glas bio sličan kraljevom.

Čim se u Beogradu čulo za prevrat na njegove ali i ulice ostalih gradova u Srbiji je izašao veliki broj ljudi. Održane su masovne demonstracije na kojima se klicalo kralju Petru, Jugoslaviji, ali i iskazivali otvoreni stavovi prema ratujućim stranama, Trojnom paktu i Hitleru. Uzvikivale su se čuvene parole „Bolje rat, nego pakt“ i „Bolje grob nego rob“, a polupani su i prozori na prostorijama nemačkog kulturnog centra i nekih nemačkih firmi u centru Beograda. Nova vlada na čijem se čelu nalazio general Dušan Simović nastojala je da događaje od 27 marta predstavi kao unutrašnjopolitičku promenu koja nema veze sa spoljnom politikom zemlje i potpisivanjem Trojnom pakta, pa je u skladu sa tim nastojala da se ogradi od svega što je moglo da događaje predstavi u drugom svetlu. „Prilikom narodnih demonstracija u Beogradu na dan 27 i 28 marta elementi strane propagande pokušali su da iskoriste ovo spontano narodno okupljanje za svoje ciljeve. Tom prilikom došlo je do manjih izgreda, kao i uzvika kojima je manifestovano neraspoloženje prema pojedinim ratujućim državama. Povodom ovih događaja vlasti su povele energične izviđaje i sa krivcima će najstrožije postupati“, prenele su tih dana gotovo sve beogradske novine.

Ali Hitleru i vlastima nacističke Nemačke sve je brzo postalo jasno. Oni su ove događaje doživeli kao uvredu i zabadanje „prsta u oko“ i na vojnom savetovanju već 27 marta popodne doneli odluku da napadnu Jugoslaviju. Kao glavne krivce za martovski prevrat označili su „srpski element u državi“ i odlučili da kazne „pučiste“ i učine kraj Jugoslaviji. Samo deset dana kasnije, 6 aprila bez objave rata napali su Jugoslaviju. Napad je počeo bombardovanjem Beograda u kojem je poginulo više hiljada ljudi, a za samo 11 dana zemlja je bila okupirana i podeljena…Tako je 27 mart bio uvod u ulazak Jugoslavije u Drugi svetski rat.

Među našim istoričarima do danas traju rasprave o karakteru i pozadini „martovskog puča“. Jedni ga predstavljaju kao deo britanske obaveštajne službe kojim je zemlja bez potrebe uvučena u rat i sve strahote koje on sa sobom nosi. Oni smatraju da su, imajući u vidu činjenicu da je Nemačka tada bila na vrhuncu moći, a saveznici još nespremni da nam pomognu knez Pavle i vlada doneli odluku koja je u tom trenutku bila najmudrija i garantovala da će zemlja, bar za izvesno vreme biti izuzeta iz rata. Druga grupa istoričara smatra da je bez obzira na neosporno učešće stranih obaveštajnih službi martovski prevrat pre svega rezultat „domaće inicijative“, čiji su glavni organizatori oficiri kojima je osnovni motiv bio patriotizam. Oni, na osnovu „dnevnika grofa Ćana“ iz 1940 godine ali i drugih dokumenata ističu da bi Jugoslavija verovatno bila razbijena i da je ostala vlada koja je potpisala pristupnicu Trojnom paktu, kao i da su nacisti mnogo puta davali obećanja i potpisivali međunarodne dokumente koji su postajali „mrtvo slovo“ na papiru. Oni ističu i da je u Jugoslaviji, a pre svega kod Srba postojalo snažno antifašističko raspoloženje, koga su i Nemci bili svesni, zbog čega je naše „savezništvo“ od početka bilo nemoguća misija.

Događaji od 27 marta imali su i nesporne međunarodne posledice. Oni su odjeknuli u evropskoj javnosti, posebno u zemljama koje su još pružale otpor Nemačkoj. Zbog aprilskog rata Hitler je odložio napad na Grčku, a za mesec dana i operaciju „Barbarosa“, odnosno invaziju na Sovjetski Savez, tako da ih je „ruska zima“ stigla ranije nego što su planirali. Važno je istaći i da su, u domaćoj javnosti događaje od 27 marta podržali i mnogi intelektualci, studenti, đaci, udruženja i pojedinci antifašističke orijentacije, ali i Srpska pravoslavna crkva. Patrijarh Gavrlio Dožić je 27 marta, posle zasedanja Sinoda SPC pored ostalog rekao: „Čeda moja u duhu svetom. Ponizimo se svi pred bogom i uspravimo se pred ljudima. Ako je bog sa nama šta nam mogu ljudi. Ako je živeti da živimo u svetinji i slobodi, ako je mreti da umremu za svetinju i slobodu kao mnogo miliona pravoslavnih predaka naših“.

Čini se da događaji od 27 marta imaju posebnu simboliku i danas, što zbog situacije u Srbiji, u kojoj većina građana želi da živi u slobodnoj i demokratskoj državi, lišenoj korupcije i autokratskog oblika vladavine, što zbog prilike u svetu, koje nažalost umnogome podsećaju na „već viđen film“ uoči velikih sukoba i previranja, u kojem velike sile zarad svojih interesa gaze međunarodno pravo i slobodu drugih naroda. U takvom svetu čini se, da ideali pravde i slobode, koji su bez obzira na sve ( neosporne ) spoljne uticaje, pozadinu i lične ambicije njegovih učesnika bili glavni pokretač događaja od 27 marta 1941 danas imaju poseban značaj i težinu.