Bojana Peković studira muzičku akademiju “Sibelijus” u Helsinkiju, Finska. Ona je prvi student te akademije ali i prvi student u istoriji ove planete koji studira tradicionalni srpski i balkanski instrument – Gusle!
Pošto na Muzičkoj akademiji u Beogradu i u drugim gradovima Srbije nije bilo interesovanja za otvaranje ovog smera, Bojana je aplicirala u Finskoj. Poslala im je snimke svojih nastupa i uskoro su je pozuvali da dođe – zbog nje jedne u Helsinkiju su odlučili da prvi put uvedu gusle u program.
-Mislim da je to prvi slučaj da su gusle izašle u svet na taj način, kroz jednu muzičku instituciju, i jako sam im zahvalna na tome. Smer se zove “Global mjuzik” i on mi omogućava da dođem tamo i predstavljam svoju kulturu, svoj muzički identitet… kroz ono što ja osećam. Nema nikakvih granica, ne moram da radim ništa što ne želim. S druge strane, oni rade na nama da se osposobimo muzički i da se oformimo kao ljudi, da osećamo oko sebe i da to prenosimo, kao autori i kao ličnosti.
Otkud gusle kao izbor u ova moderna vremena kada se ta tradicija u Srbiji sve više zaboravlja i nije baš naročito popularna među mladima, čak se i potcenjuje, gleda sa podozrenjem i podsmehom?
-Kako vreme prolazi i ja se sve više pitam(smeh). Verovatno je u pitanju bila Božja promisao. Počela sam da sviram gusle dosta mlada. Iako mi je tata guslar nikada nisam pomislila da će mi to biti nešto više od hobija. Ali desilo se tako, i sada sve ide svojim tokom.
Sa koliko godina si počela?
-Krenula sam da sviram i da pevam tradicionalne lirske pesme sa pet. Sa šest sam imala prvi guslarski nastup, tada sam već pevala naše epske pesme. Već više od 15 godina se bavim guslama.
Može se čak reći da Fince gusle više zanimaju nego naše ljude. Ja sam veoma otvorena po prirodi pa volim da objasnim, a oni vole da poslušaju nešto što je drugačije, da čuju priče, pa se onda sami raspituju, istražuju, na to gledaju kao na egzotičnu kulturu.
Bojana Peković
Šta ti momci kažu kada im se predstaviš kao guslarka?
-Nekada samo kažem da se bavim muzikom, ne detaljišem ako primetim da bi bilo suviše egzotično. Osetim prosto koliko je neko zaista zainteresovan i za mene i za ono čime se bavim.
Kako reaguju u Finskoj, tamo verovatno nikada nisu bili u prilici da se susretnu sa jednim ovakvim instrumentom?
-Ne bi verovali. Može se čak reći da njih to više zanima nego naše ljude. Ja sam veoma otvorena po prirodi pa volim da objasnim, a oni vole da poslušaju nešto što je drugačije, da čuju priče, pa se onda sami raspituju, istražuju, na to gledaju kao na egzotičnu kulturu. I ja sam takva, volim da upoznajem drugačije kulture, tradicije, ljude, u muzičkom i svakom drugom smislu.
Gusle su uvek tu, i kada malo skrenem sa tog puta, pomažu mi da nađem odgovor na neka pitanja. One su toliko drevne pa mi pretpostavljam i zbog toga daju neki koren, neku dubinu, u kojoj nalazim smirenje i smisao
Šta ti je cilj u životu, čime planiraš da se baviš u dogledno vreme, kada završiš akademiju?
-Završila sam prvu godinu, ostalo je još četiri i po. Želim da proučavam samu sebe i svet oko sebe, da radim na sebi i svojim emocijama. Gusle su uvek tu, i kada malo skrenem sa tog puta, pomažu mi da nađem odgovor na neka pitanja. One su toliko drevne pa mi pretpostavljam i zbog toga daju neki koren, neku dubinu, u kojoj nalazim smirenje i smisao. Kroz moju muziku pokušavam da to prenesem na druge, kako svoje brige i pitanja, tako i rešenja koja pronalazim na mome putu. Muzika je moja inspiracija i moj lek, moj upitnik, sve što osećam i sve o čemu razmišljam.
Znači, vidiš sebe u budućnosti kao profesionalnog muzičara?
-Profesionalni muzičar…Pa, bolje reći čovek.
Pominješ drevnost instrumenta…Čuo sam da pokušavaš i da ga modernizuješ, da sviraš gusle na struju?
-(Smeh) Na Akademiji imamo predmete koji se ne bave samo sviranjem nego i pravljenjem instrumenta, tako da cele godine radim na tome od kakvih materijala bi sve mogle da se prave gusle i kako se zvuk može razviti u nekom drugom smeru. Inspiriše me taj neki drugačiji zvuk koji može da oplemeni i možda nekim drugim ljudima više približi taj naš tradicionalni zvuk i instrument. Nešto modernije, novije. Gusle su toliko stare da su u svojoj istoriji zapamtile sve promene i vekove, tako da sam sigurna da će se prilagoditi i ovom vremenu, da će se desiti ta neka evolucija u zvuku. Videćemo, to je uvek do umetnika…
Koliko si daleko otišla u tom eksperimentisanju?
-Tek sam počela da ulazim u taj svet elektronskog zvuka, pa ćemo videti gde će me to odvesti.
Jel sviraš još neke instrumente?
-Ja sam zapravo počela sa klavirom i jako sam bila predana tome, išla na takmičenja, volela sam to jako. A onda sam se više okrenula guslama. I danas znam ponekad da sednem za klavir, ali to nije ništa ozbiljno, onako , za moju dušu.
Tvoje vršnjake će zanimati kakvu muziku slušaš, duhovnu, epsku ili nešto moderno?
-Volim našu muziku, izvornu, epsku, tradicionalnu, klasičnu, ali volim i džez i pop, i neke aktuelne stvari koju ljudi sada slušaju.
Koji ti je omiljeni deseterac, narodna junačka pesma, čija te sudbina od tih narodnih junaka najviše pogađa
-Teško je sada odvojiti, ima dosta toga. Najviše me pogađa neka ratna priča, kao što je pesma “Mati i sin”, kada majka tražila svoga sina po bojištu da mu da čarape, ne znajući da su njemu amputirane obe noge. Te neke teme u kojima srećem pretke koji su bili kadri da za nešto daju svoj život, što je danas teško i zamisliti. Danas ljudi poseku nokat pa 15 dana ne mogu da se oporave, nije im dobro. Zamislite da date život nešto nebesko, čega je bilo mnogo u onim vremenima. Meni je to prosto neverovatno.
Tekst: Antonije Kovačević Foto&Video: Goran Pikula
