BOGDAN (16) JE PONOS SRBIJE! Srednjoškolac piše poeziju, svira gusle, a sada je objavio i prvu knjigu! (FOTO)

Početkom 21. veka, 2008. godine, koju će svet zapamtiti kao godinu početka nove velike ekonomske krize, u maloj Srbiji na svet je došao dečak kome su dali ime koje kaže da je Bogom dan. Zemlja grca pod teretima zaostavštine devedesetih i suočava se izlaskom Crne Gore iz preostale Jugoslavije te proglašenjem nezavisnosti Kosova. Ipak, unuče ko unuče, bilo je obasipano ljubavlju sa svih strana. Da li su dede skovale zaveru sa univerzumom ili se na ovom primerku nastavka njihove loze prosto primio pelcer, ne zna se tačno. Uglavnom, deda Dušimir, očev otac kako se uvek ponosno predstavlja, od kad ga je stavio u krilo svirao mu je gusle.

Kako li se osećao deda kad je video kako dečak upija sve što čuje? Da li je širio oči kad je čuo nezgrapno izgovorene reči koje su ponavljale njegove stihove? Da li je zanemeo kad mu je dete tražilo instrument da na njemu svira? Možda i ne, dete će uzeti šta god da mu pružite. Ali kad to dete nastavi uporno da peva uz gusle, to je, svakako, rodilo zapitanost i ispunilo ogromnim ponosom. Ranko i Branko su se udružili sa Dušimirom da podrže dečačku zabavu koja im je prianjala uz srce i grejala dušu. Mora da su i babe imale važnu ulogu. Javnost nije obaveštena koje kiflice je najviše voleo i koji sitni kolači bi ga okrepili posle pevanja i sviranja.

Dečak je rastao. Nisu samo gusle bile zanimacija. Igrao je šah, bavio se džudom. Čitao je Njegoša, vladiku Nikolaja Velimirovića, Justina Popovića. Jedna profesorka u kraljevačkoj Gimnaziji ima naviku da pita učenike šta vole da čitaju u slobodno vreme. Kad je prvi put ušla u njegov razred, odmah je shvatila da pred sobom ima drugačije dete. Njegovi odgovori na pitanje koji su mu omiljeni pisci iznenadili bi svakog profesora. Nataša Raspopović se odlično snašla. Prigrlila je dragulj i postala mu prijatelj i mentor. Prva je čitala njegove lirske i epske pesme i komentarisala ih. „Kad je došao da biramo naslov, on se sam nametnuo“, govoriće profesorka na promociji prvenca svog pulena. „Bogdan me zove kumom, ali reči su proizašle iz njegovih pesama. To su svedočanstva njegovih susreta sa Lazom Kostićem, Jovanom Dučićem, Milunkom Savić, vojvodom Vukom Bojovićem te đeneralom Dražom Mihajlovićem. Čast, dostojanstvo i rodoljublje su spiritus movens ovog mladog pesničkog duha.“ O svom učeniku Nataša Raspopović govori sa velikom nežnošću i ogromnom ljubavlju. Ni divljenje ne skriva.

Jedan drugi profesor, koji se đacima obraća sa Poštovana deco, svojim je pričama duboko utisnuo zanimanje za istoriju u ovog mladog čoveka. Doktor istorije prof. Dragoljub Danilović, pokazuje malu dozu nelagodnosti kad kaže da je Bogdanov uzor. Govori o prijateljstvu sa učenikom koji uzbuđeno traži od njega da nikome ne kaže to što je poverio nastavniku. A poveravao mu je svoju poeziju. Ništa manje nisu bili spremni ni nastavnik u muzičkoj školi „Stevan Mokranjac“ u Kraljevu, gde ovaj tinejdžer pohađa Odsek za tradicionalno pevanje i sviranje te vremešni drugari iz guslarskog društva Žiča. Prof. Radovan Peković je posebno nadahnut kad govori o mladom Pantoviću i zove ga velikim čovekom u malim cipelama. Ali njegova uzbeđenost zbog rada sa mladima mu nalaže da ih pomene sve. „Imamo mi još mnogo Bogdana“, izgovorio je pre nego što je pročitao imena svojih đaka koji su između roka, popa, regea ili hip-hopa, da ne govorimo o metalu i trešu, ipak odlučili da izaberu pevanje tradicionalnih srpskih pesama. Zvuče anđeoski.

„Za Helenu da smisliš posebnu najavu“, tražio je Bogdan od voditelja programa. Mlada solistkinja je uz kavalu Borisava Miljkovića još jednom donela duh srpstva među prisutne. Pozitivna energija je bila toliko jaka da je mogla da se opipa. Ljubav je izbijala iz svakog prisutnog, a srpski duh se rasuo dvoranom. Da li zbog deda koji su čitali njegove pesme o tome kako Pantovići idu u badnjake ili kako se unuk osećao kad je prvi put čuo gusle, zbog guslarske nošnje ili zbog istorije koja je bila svepisutna u okupljenima, tek bio je to pravi srpski sabor. U suštinskom značenju te reči.

Na promociji svoje prve knjige, zbirke epske poezije, Bogdan Pantović, 16 godina, nije sam govorio svoje stihove. Za to je zadužio dede. Odlučio se da kaže koju uz gusle. Teško da biste poverovali da nije bilo uopšte dosadno. Mrtva trka između njega i Marčela. Uspeo je da nam svima izmami osmehe rečima: „Živi mi i zdravi bili što ste vreme odvojili da čujete moje dede i veličine što pored mene sede.“ Aplauzi su bili srazmerno snažni prema doživljaju koji je prožimao sve koji su bili prisutni. Ako vam kažem da su učenici, koji su stajali svuda unaokolo, svoje nastavnike pozdravili vriskom, onako kako se pozdravljaju muzičke zvezde, onda vam je valjda jasno o kakvoj deci govorimo.

Nakon što je dobio prvu nagradu na takmičenju mladih Pegaz, dobio je podršku izdavačke kuće Književna omladina koja je izdala Iskru mača pobednoga. Ne preostaje ništa drugo osim da se podsetimo velikog Milana Rakića. „Često nama kažu, deci novog veka, da smo nedostojni istorije naše i da nas je zahvatila zapadnjačka reka. Dobra zemljo moja, lažu!“.