U vreme kada je omladina počela da čita sasvim malo i nimalo, mladi beogradski knjigoljubac Viktor Lazić rešio je da sagradi zamak od knjiga, i to najveći između Beča i Istanbula
Srpska knjiga je stara više od pet stotina godina, počela je učestalije da se štampa pre dva veka, prošla je period obožavanja koji se okončao krajem minulog milenijuma, a danas se čini da imamo više knjiga nego čitalaca! Decenijama pomno čuvane u kućnim bibliotekama, knjige se iznose kraj kontejnera – ukoliko nekog zanima nešto više od starog papira, da slobodno uzme… U vreme kada je omladina počela da čita sasvim malo i nimalo, mladi beogradski knjigoljubac Viktor Lazić rešio je da sagradi zamak od knjiga, i to najveći između Beča i Istanbula!
U školi sam, krišom od roditelja, novac za užinu trošio na knjige, koje sam kupovao od preprodavaca. Ta strast me nikada nije napustila, a u detinjstvu ju je prepoznala moja baka Danica. Jednoga dana je doputovala iz Banata i zatražila da malo nasamo porazgovaramo. Iz džepa velike kecelje izvadila je porodično ordenje i stavila ga u moje dečačke ruke. Imao sam svega devet godina, ali sam shvatio da me baka vidi kao naslednika Biblioteke „Lazić”
Ideja da osnujete Biblioteku ”Lazić”, Muzej srpske književnosti i Muzej knjige i putovanja pala Vam je na um veoma rano, još u srednjoj školi…
“Nećete verovati, u osnovnoj! U školi sam, krišom od roditelja, novac za užinu trošio na knjige, koje sam kupovao od preprodavaca. Ta strast me nikada nije napustila, a u detinjstvu ju je prepoznala moja baka Danica. Jednoga dana je doputovala iz Banata i zatražila da malo nasamo porazgovaramo. Iz džepa velike kecelje izvadila je porodično ordenje i stavila ga u moje dečačke ruke. Imao sam svega devet godina, ali sam shvatio da me baka vidi kao naslednika Biblioteke „Lazić” i porodične tradicije duge devet kolena. Naime, tradiciju sakupljanja knjiga započeo je sveštenik Mihailo Lazić u osvit 18. veka. Biblioteku je, u selu Kumane kod Zrenjanina, 1882. godine za javnost otvorio moj čukundeda Aleksandar Lazić, u čast nezavisnosti Srbije i pripajanja Vojvodine Srbiji. Život te biblioteke bio je buran koliko i srpska istorija – nekoliko puta je gotovo sasvim uništena.
Sad je valjda jasno zašto imam tako krupnu viziju – najveći hram knjige između Beča i Istanbula! Već sam sakupio više od milion bibliografskih jedinica, a tu je i nekoliko desetina hiljada rariteta
U Prvom svetskom ratu moj pradeda Luka Lazić, strepeći za biblioteku, ušiva nekoliko najvrednijih knjiga u topao gunj, sa namerom da stupi u srpsku vojsku. Preživljava albansku golgotu i stiže u Drač, gde je njegov brod ubrzo torpedovan. U opštoj pometnji, kako bi spasao život svom komandantu, Luka skače u more i knjige bivaju uništene. Međutim, moj knjigoljubivi predak ne odustaje. Na Krfu i u Solunu pomno sakuplja srpsku izbegličku štampu i tako začinje našu današnju kolekciju ratne štampe, jednu od najbogatijih u čitavom regionu. Digitalizaciju ovog blaga organizovala je Britanska biblioteka iz Londona u saradnji sa Univerzitetskom bibliotekom “Svetozar Marković”.
Između dva svetska rata Biblioteka „Lazić” imala je dvadeset hiljada knjiga, ali i malu pozorišnu trupu! Za ono vreme to je bio ogroman uspeh. Sad je valjda jasno zašto imam tako krupnu viziju – najveći hram knjige između Beča i Istanbula! Već sam sakupio više od milion bibliografskih jedinica, a tu je i nekoliko desetina hiljada rariteta.”
Pažnju posetilaca najviše privlače stare i retke knjige, poput onih na štapićima od bambusa, na svili vrhunskog kvaliteta, jestive knjige od pirinča ili nejestive od slonovog izmeta. Posetioci rado razgledaju i magijsku knjigu iz džungle indonežanskog plemena Batak, čiji su listovi od palminog lišća, a korice od kostiju
Vi ste putopisac, obilazite svet, beležite zanimljivosti… Osim građe za putopise, donosite iz raznih zemalja knjige, ali i muzejsko blago. Šta se najviše dopada posetiocima Vaših muzeja?
“Ja sam i student postdiplomac, preostalo mi je da napišem doktorsku tezu iz kineskog prava. Često sam ispite spremao na putovanjima. Ponesem fotokopiran udžbenik, i kako koju stranu pročitam, putem je odbacujem, da mi u prtljagu ostane više mesta za razne artefakte. Odeća me najmanje zanima, ni hranom nisam opterećen, jedino imam neobuzdan apetit kad su u pitanju knjige i artefakti. Zato je naša stalna postavka tako bogata, a pažnju posetilaca najviše privlače stare i retke knjige, poput onih na štapićima od bambusa, na svili vrhunskog kvaliteta, jestive knjige od pirinča ili nejestive od slonovog izmeta… Sa jednog putovanja doneo sam crtež slona koji je delo umetnika slona! Da, slon je nacrtao slona. On je bio polaznik škole crtanja za slonove, tako da je crtež odličan! Posetioci rado razgledaju i magijsku knjigu iz džungle indonežanskog plemena Batak, čiji su listovi od palminog lišća, a korice od kostiju. Tu je i kolekcija od više stotina minijaturnih knjiga, a najmanja, od tri i po milimetra, jedva se vidi…”
Da li su ta putovanja katkad i previše zanimljiva, budući da i u džungle zalazite? Ima li opasnosti?
“Zavlačim se i u vulkane! To volim. Pazim, naravno, da me vulkan ne proguta. Možda je najopasnije bilo moje planirano venčanje u jednom azijskom plemenu nekadašnjih ljudoždera, kada nisam na vreme shvatio da sam upravo ja mladoženja! Jedva sam se izvukao… Pamtim i krvave zidove zatvorske ćelije u Južnoj Osetiji, gde sam dospeo zato što sam, tražeći pasoškog kontrolora, zabasao koji korak dublje u zabranjenu teritoriju. Imao sam ozbiljan, donekle surov zatvorski tretman. Dozvolili su mi da zadržim mobilni telefon, jer ionako nema signala. Eh, kad bih ja u to poverovao! Pretražio sam svaki kubni centimetar ćelije i najzad našao signal – ispod kreveta! Zavukao sam se pod krevet i pozvao nekoliko prijatelja iz Beograda kako bi pokrenuli kampanju mog izbavljenja… Mnoga svoja putovanja započinjem na Kosovu. Evo statistike jednog od njih, koje se odvijalo na preko tri kontinenta, kroz 32 države i četiri problematične provincije. Krenuo sam kolima sa Kosova u Norvešku, iz Norveške u Severnu Koreju, preko Filipina i Indonezije (na različite načine) do Australije, pa natrag kolima – od Vladivostoka, preko Mongolije, do Beograda. Ovo putovanje trajalo je 421 dan, od čega sam 308 noći prespavao u „ladi”, a 65 u krevetu. Koristio sam više od 20 različitih prevoznih sredstava i prešao 140.000 kilometara – 80.000 „ladom”, koja se kvarila 34 puta i najčešće sam je popravljao sam. Ukradeno mi je sedam fotoaparata i tri mobilna telefona. Putovao sam bez navigacije, pomoću kompasa i starih mapa. Najduže se nisam kupao 16 dana. Smršao sam 22 kilograma. Za Beograd sam poslao hiljadu kilograma knjiga i artefakata i doneo kući 100.000 fotografija. Ovo putovanje pretočio sam u knjigu od 400 strana – “Velika avantura”.”
Krenuo sam kolima sa Kosova u Norvešku, iz Norveške u Severnu Koreju, preko Filipina i Indonezije (na različite načine) do Australije, pa natrag kolima – od Vladivostoka, preko Mongolije, do Beograda. Ovo putovanje trajalo je 421 dan, od čega sam 308 noći prespavao u „ladi”, a 65 u krevetu. Koristio sam više od 20 različitih prevoznih sredstava i prešao 140.000 kilometara – 80.000 „ladom”, koja se kvarila 34 puta i najčešće sam je popravljao sam. Ukradeno mi je sedam fotoaparata i tri mobilna telefona.
Troškovi održavanja i razvoja Vaše institucije su ogromni. Umesto da pokupite te pare i lagodno putujete svetom, Vi ste čak i svoje roditelje Branka i Goricu zaposlili kao volontere. Knjige su vam preplavile kuću, pritisle i spavaću sobu. Da li vam država bar malo pomaže?
“Svakako nam je neophodna mnogo veća pomoć države, nemamo dovoljno ljudi ni skladišnog prostora. Moji roditelji daju sve od sebe. Majka otkida i od svoje advokatske zarade, porodičnu kuću na Banjici podredili smo muzejima i biblioteci, a kuća u Kumodražu, koju sam nasledio od tetke, jednako je prošla. U ogromnom prostoru naši lični životi zauzimaju skromnu površinu. Ja sam jedinac – jedinac svojih roditelja i jedinac ove države kad je reč o vaninstitucionalnoj brizi o knjizi.
Rado bih sa majkom Srbijom sačinio ugovor o javno-privatnom partnerstvu, pa da zajedno dograđujemo i čuvamo ovo čudo.
Zar nije čudo to što, na primer, u Odeljenju za autograme Muzeja srpske književnosti već imamo pedeset hiljada knjiga sa posvetama i potpisima gotovo svih važnih srpskih književnika u protekla dva veka, poput Laze Kostića, Sime Matavulja, Janka Veselinovića, Ive Andrića… Posedujemo i pisma Hajduk Veljka Petrovića, Jovana Dučića, Miloša Crnjanskog, Save Šumanovića, Mihaila Petrovića Alasa, Isidore Sekulić, a tu su i rukopisi Oskara Daviča, Tina Ujevića, Vaska Pope, Dobrice Ćosića, Dobrila Nenadića, Dobrice Erića…
U Arhivi Uroša Predića je čak 1.700 dokumenata, među njima pisma i dopisnice Stevana Mokranjca, Paje Jovanovića i drugih srpskih velikana. Otvorili smo i spomen-sobu Miodraga Pavlovića, tik uz Čehovljevu nebesku biblioteku, vlasništvo uglednog nemačkog pisca i prevodioca Petera Urbana, Pavlovićevog prijatelja. Urbanovu biblioteku nam je podarila njegova udovica Juta Herher, zalaganjem Kristine Pavlović, Mijine ćerke. Bio je pravi podvig preneti iz Nemačke petnaest hiljada publikacija, o čemu su izveštavali najvažniji nemački mediji. Mi smo zbog toga dugo bili poznatiji u Evropi nego u Srbiji, a upravo su mi intervjue tražili indijski i francuski novinari, dok snimanje dokumentaraca o nastanku „Adligata” spremaju – Meksikanci!”
Šta radite sa viškom knjiga? Verovatno kod vas završi i nešto što vam nije potrebno?
“Mi smo napravili svojevrsni Crveni krst za knjige. Preuzimamo sve ono što bi bilo ko želeo da nam donira, a onda vršimo selekciju vrednih i retkih materijala, koji ostaju u našem fondu. Ostatak raspoređujemo tako da svaka knjiga dođe do onih kojima je neophodna, bilo da se radi o seoskim, školskim, bolničkim ili zatvorskim bibliotekama, ili pak pojedincima, profesorima, studentima… U prethodnih pet godina poklonili smo više od pola miliona knjiga.”
Godinama gradite svoje muzeje i biblioteku, ali i putujete, čitate, pišete. Strast za putovanjima i otkrivanjem drugih svetova Vas ne napušta?
“Obišao sam više od stotinu država na šest kontinenata, o tome napisao šest putopisnih knjiga, i u raznim medijima objavio više od hiljadu reportaža. Prikupljajući materijale za Muzej knjige i putovanja, nastojao sam da u svim tim zemljama upoznam važne ljude, književnike, novinare, umetnike, da ih zarazim svojim idejama i približim im Srbiju, tako da nam mnogi od njih stalno pomažu, šalju materijale iz sveta, želeći da naša saradnja nikada ne prestane. „Adligat” sada čak u deset država ima svoje zvanične predstavnike – ambasadore, a upravo prošle nedelje naš ambasador iz Beča Herbert Štarmuler poslao nam je šleper sa više od 30.000 knjiga…
Od novih zbirki, nedavno pristiglih u „Adligat”, naročito sam ponosan na Zbirku Grenlanda, koja sadrži mitske figure izrezbarene na kostima životinja, kao i prostirke od kože foke, dok će Zbirka Islanda biti jedna od najvećih u Evropi. Sledeće godine očekujemo da će petnaest intelektualaca sa ovog udaljenog ostrva krenuti put Srbije, upravo zbog “Adligata”…”
Ovde možete pročitati neke od već objavljenih priča na našem portalu:
IZVOR: Ekspres.net FOTO: Privatna arhiva
