Kada je sa 24 godine iz rodnog Beograda pošao put Barselone, da nastavi muzičke studije, Ivan Kovačević nije ni slutio da će u Gaudijevom gradu ostati da živi do dana današnjeg i napraviti karijeru kao frontmen jednog od najvećih svetskih world music bendova – Barcelona Gypsy BalKan Orchestra.
Ivanovo muzičko obrazovanje je počelo sa klavirom, koji je zasvirao još kao dete, da bi nakon završetka niže muzičke 1992. godine u njegov život ušetao kontrabas, instrument koji leži njegovom karakteru, ali i korpulenciji. U ratnom Beogradu svira u nekoliko rok i rokabili bendova, da bi sa godinama i zrelošću u njegov život ušli bluz i džez, koji će diplomirati u Beogradu.
A onda odlučuje da krene put Katalonije i Barselone, gde upisuje džez odsek u ispostavi čuvenog Barkley-a, ponukan željom da nauči više o muzici. Danas, iako u kolekciji ima nekoliko diploma, za sebe kaže da je samouk…
-I pored svih tih fakulteta i akademija sebe smatram samoukim, obzirom da sam većinu onoga što danas znam naučio kroz iskustva sviranja, a znanje iz škole ja samo napravilo neke prečice. Svirao sam na ulici prvih nekoliko godina u Barseloni i mislim da bolje škole od toga nema. Da imam vremena, vratio bih sa da sviram na ista ta mesta, da ponovo vidim koja je realnost, gde smo i kako smo. To je u današnje vreme mnogo komplikovanije, neke silne dozvole su potrebne. Izgleda da nas nadležni svrstavaju pod „buku u gradu“ (smeh), kaže Ivan za Serbian Times.
Šta ti prvo padne na pamet kad pomisliš na beogradske dane, klubove, svirke…?
-Setim se mog matičnog benda Crossfire, sa kojim sam svirao sve do odlaska u Španiju, a nastupali smo svugde po Srbiji i okolini. Tada je glavno mesto za nas bio klub St. James u Domu Omladine, to nam je bila baza, kako za nastupe, tako i za izlaske. Kasnije, kada sam ušao u vode jazz i blues-a, svirao sam sa još bendova kao što su Raw Hide (Sirova Koža), renomirani blues bend koji sam slušao i gledao još kao klinac u istom tom St. James-u. U swing sam zagazio sa bendom 16 Tons, a u Beogradu sam prvi put vodio i jazz kvintet pod svojim imenom.
Imao si solidnu karijeru u Srbiji, ali si ipak oslučio da preseliš u Barsu. Koji je bio najveći motiv?
-Kao prvo, hteo sam da nastavim studije, a u čuo sam sa raznih strana da tamo možeš da sviraš i na ulici, što mi je bilo zanimljivo, kako sa umetničke strane, tako i kao opcija za opstanak, preživljavanje, makar za prvo vreme. Imao sam tada veliku potrebu da proširim znanja, kako umetnička, tako i geografska. Trebalo mi je da upoznajem nove ljude i da vidim sveta, upravo ono što tada Srbija nije mogla da mi da, a Španija mi je ponudila na tanjiru.
Kako si postao član Barcelona Gypsy BalKan Orchestra...
-Sve je počelo jedne noći u čuvenom Pipa klubu, gde mi je, posle mog nastupa prišao Robindro Nikolić, čovek naše gore list, predstavio se i pitao me da li me zanima da radim sa bendom koji se upravo osniva sa željom da se bavi balkanskom muzikom. Zvučalo mi je zanimljivo u tom momentu, iako nisam ništa o tome znao. Ispalo je da je isti slučaj bio i sa ostalim članovima, ljudima koji su se u određenom momentu svoje karijere, koju su gradili u sasvim drugačijim muzičkim pravcima, zaneli nekim novim zvukom, nekim novim umetničkim poljima plodnim za istraživanje.
Kako se uopšte desilo da muzika sa Balkana i muzika Roma sa naših prostora postane light motiv za grupu muzičara iz celog sveta? Španija i Mediteran imaju izuzetno bogato muzičko nasleđe, pa je malo neobično da se ljudi sa tih prostora zainteresuju za muziku koja dolazi all the way from Balkans…
-Muzika je univerzalni jezik i mi smo živi svedok toga. Balkanska umetnost je očarale svet kada je počela da se pokazuje u svom pravom svetlu i postala je zvezda vodilja mnogih muzičara širom sveta. Emocija ne zna za granice, inače bi ceo život bio mnogo emotivno skromniji. Pravci muzike koji su pečatirali 20. vek su afro-američkog porekla, ali je bela populacija imala tu mnogo štošta da kaže. To je plastičan primer koji se odavno ne dovodi u pitanje. Mi u BGKO radimo srcem, radimo puno, radimo bez predaha. Nismo stali ni u jednom momentu da učimo, istražujemo, napredujemo.
Gde ste sve svirali i ko čini publiku na Vašim koncertima?
-Sviramo gde god ima publike kojoj smo potrebni. U skoro 40 zemalja za ovih 11 godina. Našu publiku čine ljudi kojima je muzika potrebna, kojima je ona sastavni deo života. Mi smo samo tu da te emocije sakupimo i predstavimo na način na koji zaslužuju.
Kako ljudi širom Evrope i sveta reaguju na muziku koju izvodi BGKO, čije stihove uglavnom ne razumeju?
-Onaj koji hoće da razume, sve će razumeti. Muzika gađa u srce, u emocije, bez ikakve potrebe da sama sebe objašnjava. Mislim da to negde i jeste naša snaga. Nema mnogo bendova koji sviraju u celom regionu Balkana, uglavnom je reč o jednoj zemlji ili makar istom govornom području.
Kad već pomenusmo jezik…Da li članovi benda razumeju tekstove pesama koje sviraju, pevaju? Da li su pevačice, nekada Sandra i danas Margarita, prevodile stihove da bi ukapirale o čemu se tu radi?
-Naravno. Na drugi način ni one bi mogle da pevaju, a ni mi da sviramo. To ulazi u metodologiju našeg rada, koliko god možemo da saznamo o istoriji i problematici svake pesme koju izvodimo.
Ko predlaže pesme (tradicionalne) koje ćete obraditi? Jesi li ti taj koji gura na ovu našu stranu ili…?
-Od osnivanja benda smo ostali samo nas dvojica, svi su se ostali promenili, a samim tim se menja i senzibilitet. Uglavnom mi skupa sa Margheritim donosimo ideje a razvijamo ih svi zajedno, što na probama, što na jam session-ima, koje još uvek radimo u Barseloni, a koji su nam u karijeri uvek bili žila kucavica.
Postava benda se kao što kažeš menjala, kroz njega su prodefilovali ljudi iz 20-tak država Evrope i sveta. Trenutno bend čine članovi iz Srbije, Španije, Italije i Ukrajine…Da li se svesno trudite da ostanete kospomoplitski bend ili se to naprosto dešava?
-Ne, naravno. To je sve ispalo slučajno. Mi i jesmo kao socijalni presek Barselone. U ovom gradu žive ljudi iz celog sveta koji su tu došli, umesto trbuhom za kruhom, dušom za kruhom. Ono što ovaj grad umetnicima nudi – malo koji može. Tek kada smo počeli da putujemo i kada su ljudi počeli da se zanimaju za različitost porekla članova orkestra, shvatili smo da je to čudno. Do tog momenta nam je to bilo normalno, upravo zbog otvorenosti i raznovrsnosti katalonske prestonice.
Upravo ste se vratili sa turneje po USA i Kanadi koju je organizovao Pure Live Music… Kakvi su utisci i šta te ljudi najčešće pitaju posle tih koncerata?
-Razlika između Evrope i Amerika se vidi odmah. To je ono što nas je zateklo prvi put kada smo bili i u USA i u Kanadi. Velika je koncentracija stanovništva sa Balkana bila na našim koncertima pa smo se zbog toga osećali kao kod kuće, a u isto vreme sve oko nas je bilo potpuno drugačije. Prostor, hrana, način razmišljanja… Sviramo za ljude gde god da su i volimo da putujemo, ali Evropa ipak ostaje Evropa. Najčešće nas pitaju upravo to: Kako i gde smo se našli a potičemo iz različitih zemalja, a odgovor je uvek isti… Jedino gde to može da se desi, u – Barseloni.
Kakvi su planovi BGKO u naednom periodu?
-U poslednje vreme mnogo vremena posvećujemo komponovanju autorskih kompozicija. Neke su već izašle, a kada su prvi put tražili da ih sviramo na koncertima ispunilo nas je neverovatnim zadovoljstvom i dalo nam novu snagu da nastavimo tim putem. Završavamo studijski album krajem oktobra, a onda ćemo dalje videti u kom smo muzičkom momentu i šta nam se novo radi, kaže na kraju ovog našeg intervjua Ivan Kovačević.
Piše: Antonije Kovačević Foto: BGKO (©Pesthy Márton, ©Dani Carbonell, ©KC Hala 2)