„BABA MI JE UMRLA U RATU, KRILI SU OD MENE“: Emotivna ispovest Zlatana Ibrahimovića o siromaštvu i detinjstvu koje ga je oblikovalo!

Zlatan Ibrahimović je prvi put dao intervjuu na našem jeziku, a ispričao je kako je osetio posledice sukoba na teritoriji bivše Jugoslavije.

Zlatan Ibrahimović nikada nije živeo na Balkanu. Rođen je i odrastao je u Švedskoj, ali je i te kako osetio posledice rata u bivšoj Jugoslaviji. Njegova baka je umrla u sukobima devedesetih godina prošlog veka, a roditelji su pokušali da sakriju to od njega.

„Počeo je rat, a ja nisam čitao novine, nije bilo telefona, televizija – nisam gledao vesti. Šta sam osetio, da je strah uvek na telefonu, i meni je pričao da idem napolje. Razumeo sam da je pričao sa familijom u Bosni. Dođem kući kod mame, ona me izbaci, govorila je da jedem za dvoje troje ljudi. Bio sam više aktivan. Uvek su bili blizu radi nas dvoje. Jedan dan dođemo kući kod mame, svi su u crnom, niko mi ništa nije rekao. „Što ste svi u crnom“ – nisu hteli da mi kažu. Baba umrla u ratu, napravili su tradicionalni oproštaj, nisu mi dali da idem na to. Hteli su da budem mali klinac koji uživa i radi šta ti se radi. Otac mi je govorio idi napolje igraj fudbal – kako ne bih osetio sve što se desilo.“

Govorio o odrastanju u Malmeu, kao i o tome kako je krao bicikle kako bi išao na treninge.

„Za mene to nije bio geto, sve što sam hteo, imao sam, nisam znao kako je na drugoj strani, bilo je multikulturno i svi smo bili zajedno. Otac mi je musliman iz Bijeline, majka katolkinja iz Zadra, do 16. godine nisam bio u centru Malmea! Nisam imao razlog bilo gde da idem, ni sa školom nismo imali takve izlete. Ukrao sam puno bicikla da idem na trening, nisam imao novac za autobus. Ili sam hodao, trčao ili ukrao bicikl da bih došao na trening i u školu. To je bio moj svet. Sa 16 sam išao u grad prvi put, prijatelj pozvao. Prvi put vidim autobus. Svi plave oči, kose, a ja nisam vidio takav tip ljudi celi život. Kao da mi se otvorio drugi svijet. Okej, znači ima više nego što sam vidio. Onda sam otišao na probu u Malmo i uzeli su me. S 18 sam išao u gimnaziju u grad, busom svaki dan, ali i biciklom jer nisam uvijek imao novca za autobusku kartu.“

Govorio je i o disciplini, vaspitanju i okolnostima u kojima je odrastao.

„Mleko, hleb i bolonjeze. Tri stvari. Kažem svojoj deci – ako sam ja mogao da uspem sa te tri stvari, onda i vi možete da uspete sa te tri stvari… Imam više novca nego moji roditelji. Sa novcem je lakše živeti, ali ti neće dati sreću… Decu učim disciplini, poštovanju i samostalnosti. Ako sa 18 godina nisu samostalni – nisam uspeo.Bili smo u Beverli Hilsu – ne govorim to da bih se sada pravio velikim, nego sam tako uradio. Tada sam igrao u Los Anđelesu. Deca su išla u školu, a svi su imali vozače. U školi sam video samo dva bicikla – Vinsentov i Maksimilijanov. Kupio sam im dva bicikla i rekao: „Uzmite bicikle i idite sami u školu.“ Bio sam tvrd i jak, ali uvek za njihovo dobro – dosledno.“