AVGANISTANAC ŽIVI SRPSKI SAN: Spavao na klupi u parku, a danas je nedaleko odatle otvorio restoran!

Bežeći od rata u Avganistanu, put ga je naveo u Srbiju. Nije mogao ni da zamisli da će u zemlji u tranzitu ostati, zaposliti se, a sada i otvoriti svoj restoran.

Kada je na talasu izbegličke krize 2016. stigao u Srbiju, Kočaj Arjubi (Kochai Aryubi) bežao je iz ratom razorenog Avganistana pod pretnjom talibana.

Sada je u Srbiji već osam godina i priseća se da je put ka njoj bio jako težak.

Oni koji nisu odmah nastavljali put ka granicama Evropske unije, smešteni su u prihvatne centre Komesarijata za izbeglice.

PROČITAJTE VIŠE:

„Krenuo sam iz Avganistana do Srbije ilegalno preko mnogih zemalja i bilo je dosta teško. Prvih dana kada sam došao bio sam smešten u hostelu kod Ekonomskog fakulteta u Beogradu. Posle nisam imao neki papir i novac pa sam spavao u parku kod fakulteta. Nakon dve nedelje Komesarijat za izbeglice organizovao je prevoz do kampova. Odlučio sam da idem i narednih skoro godinu dana proveo u izbegličkom kampu u Krnjači“, priseća se Kočaj.

U proceduru traženja azila krenuo je odmah, a posle devet meseci dobio je radnu dozvolu.

Nakon toga odlazi iz kampa u Krnjači i počinje život u privatnom smeštaju.

Azil je dobio 2018. godine. Kako kaže, prvi korak bio je da dovede svoju porodicu u Srbiju i da započne posao.

Za to vreme, njegova žena i petoro dece pokušavali su da iz Avganistana dođu do njega.

„Krenuli smo u proceduru spajanja porodice 2019. godine. Prvi put smo bili odbijeni. Ponovo sam podneo zahtev. Nije mi bio cilj da sa porodicom odem negde, želeo sam da ostanemo u Srbiji i to se i dogodilo 2020. godine kada smo dobili vizu za spajanje porodice“, objašnjava.

Porodica Arjubi stigla je u Beograd u septembru 2022. godine. Kako kaže, na početku su vize važile šest meseci, a potom su njegova deca dobila stalan boravak.

„Supruga je i dalje na privremenom boravku“, dodaje.

Pre dolaska u Srbiju Kočaj je radio u mnogim zemljama – Avganistanu, Pakistanu, Ujedinjenim Arapskim Emiratima, Rusiji. Imao je građevinsku firmu, a bavio se i automobilima. Dolaskom u Srbiju, promenio je i zanimanje. Sada ima svoju Agenciju za prevođenje. Govori osam jezika. Poslednji koji je savladao je srpski.

„Malo mešam ruski sa srpskim, ali nije strašno“, dodaje.

Ovog meseca porodica Arjubi otvorila je restoran hrane za poneti u centru Beograda.

Kočaj nije mogao da veruje da će jednog dana otvoriti svoj lokal i to nedaleko od mesta gde je spavao na klupi

„Prošle nedelje dete, supruga i ja prolazimo pored Ekonomskog fakulteta. Rekoh im, ‘vidite kako se vreme menja’. Kada sam došao ovde spavao sam napolju, a sada je porodica na okupu, živimo lepo, deca idu u školu, a sada smo i restoran otvorili“, kaže.

U restoranu hrane za poneti pripremaju se avganistanska jela.

„Nisu nam potrebni ni neki specijalni začini kao što je to u indijskoj ili arapskoj kuhinji. Mi koristimo začine koji se koriste ovde u Srbiji, samo je način pripreme jela drugačiji“, objašnjava za portal N1.

Svi prijatelji, kako ih Kočaj sada naziva, koji su mu pomogli od kako je došao u Srbiju, okupili su se na otvaranju lokala.

„Bilo je ih je oko 70. Spremali smo hranu. Baš mi je bilo drago da vidim koliko prijatelja imam“, navodi.

„Porodica bila u šoku kada sam im rekao da ostajem“

Kako kaže naš sagovornik, odluka da ostane u Srbiji bila je dobra.

„Moram nešto da kažem. Iskreno, cilj u toku migracije bila je Francuska ali kada sam stigao ovde i upoznao narod, video prirodu, mogućnost da radim – odlučio sam da ostanem u Srbiji“, kaže sagovornik N1.

Dodaje da mu se sviđa i narod i kultura. „Nije sto posto azijatska, nije sto posto evropska. Znači, po sredini je“, dodaje.

Njegova šira porodica nije bila baš srećna što će Kočaj sa porodicom ostati u Srbiji, sve dok ih nije pozvao u goste.

„Stričevi mi žive u Nemačkoj i Americi. Sestra u Velikoj Britaniji. Kad sam im rekao da ostajem u Srbiji, oni su bili u šoku. Mislim da je za to kriva propaganda u medijima protiv Srbije. Ja sam im govorio da nije tako. Srećni smo ovde, Srbija je Srbija. Nigde nema boljeg života. Rekao sam već, bio sam u mnogim zemljama, ali Srbija je stvarno najbolja. Tek kada su došli u Srbiju, svidela im se. Bili smo na Tari, na Fruškoj gori i svidelo im se“, prenosi nam „popravljene“ utiske rođaka.

Ono što mu se posebno sviđa, kaže, je narod.

„Stvarno je divan“, zaključuje.