AMERIKA MENJA POLITIKU U BOSNI: Nema više sankcija Srbima, nema više tutora, tri naroda će morati da se dogovaraju!

Govor ambasadorke Doroti Šej u Savetu bezbednosti UN-a označava istorijski zaokret – Vašington više ne želi „graditi nacije“

Govori se tiho, ali poruka je jasna: era američkog intervencionizma u Bosni i Hercegovini je završena. Nastup ambasadorke SAD pri UN-u Doroti Šej (Dorothy Shea) pred Savetom bezbednosti bio je diplomatski obziran, ali politički prelomni trenutak. Kada najviši američki predstavnik u UN-u kaže da „Sjedinjene Države više ne vode politiku izgradnje nacija“ i da „rešenja moraju dolaziti iznutra, od lokalnih aktera, predstavnika tri konstitutivna naroda“ – to nije samo promena retorike. To je objava kraja jedne epohe.

Američka era

Nakon potpisivanja Dejtonskog sporazuma 1995., Sjedinjene Američke Države bile su ključni arhitekta nove Bosne i Hercegovine. Vašington je, pod klintonovskom doktrinom liberalnog intervencionizma, preuzeo ulogu ne samo mirovnog garanta, nego i kreatora novog društvenog poretka.

Amerikanci su tada verovali da se demokratija može konstruisati kao zgrada – planom, donacijama i bonskim ovlašćenjima.

U ime “funkcionalnosti države” vršeni su pritisci i nad Bosnom i nad njenim političarima: prenosile su se nadležnosti s entiteta na državu, jačale institucije centralne vlasti, uspostavljani sudovi, agencije, ministarstva.

Svaka nova reforma nosila je prefiks “uz podršku međunarodne zajednice”.

Vrhunac tog projekta bio je pokušaj Aprilskog paketa 2006. godine, kada su SAD i njihovi saveznici pokušali kroz ustavne izmene redefinisati političku arhitekturu BiH. Propast tog paketa kojem je najviše kumovao Haris Silajdžić, označio je i početak kraja iluzije da će Bosna postati američki protektorat koji funkcioniše po modelu zapadnih demokratija. Već u administraciji Baraka Obame (Barack), američki intervencionizam u unutrašnja pitanja Bosne i Hercegovine postao je daleko veći, da bi naglo oživeo ponovo s dolaskom Džoa Bajdena (Joe Biden).

Bivši i dalje poslednji ambasador SAD u BiH Majkl Marfi (Michael Murphy) do novih je vrhunaca doveo aktivno mešanje u političke procese. Od otvorenog pritiska na političke lidere do javne podrške državnim tužiocima koji su radili na Novalićevom slučaju ili „proevropskim“ koalicijama i postizbornim kombinacijama – Ambasada SAD je često igrala ulogu arbitra, a ponekad i glavnog političkog inženjera.

No, taj pristup više nema podršku u samom Vašingtonu. S promenom američke geopolitičke paradigme dolaskom Trampove administracije, politika SAD prelazi s globalnog liberalnog intervencionizma na realpolitiku nacionalnih interesa.

SAZNAJTE VIŠE:

BLUMBERG TVRDI: Rio Tinto obustavio projekat eksploatacije litijuma u dolini reke Jadar!

Povratak Dejtonu

Trampov koncept spoljne politike ne vidi smisao u beskonačnim pokušajima „popravljanja“ država Balkana. U fokusu je ono što Šej jasno naglašava: stabilnost, lokalna rešenja i nacionalni suvereniteti. Ukratko – Amerika se više neće baviti reformisanjem Bosne i Hercegovine, nego samo njenim održavanjem u miru.

Upravo zato Šej u svom govoru pozdravlja „pozitivne poteze Narodne skupštine RS“ i objašnjava ukidanje sankcija kao „meru deeskalacije“. To je diplomatski način da se poruči: Vašington više neće biti sudija koji kažnjava neposlušne, nego posmatrač koji nagrađuje stabilnost.

Za probosanske stranke, to je otrežnjujuća spoznaja: više nema ambasadora koji će silom balansirati odnose, nametati rešenja, kreirati politike i voditi državu umesto njih. Niti će „građanski koncept“ koji mnogi od njih zagovaraju moći više imati simpatije kod vodeće sile sveta (spominjanje dogovora predstavnika tri konstitutivna naroda je jasna poruka).

Ali, možda je to i šansa. Bez spoljnog tutora, bosanski političari moraće konačno sesti za stol i dogovoriti se.

Američki intervencionizam mnogo je pomogao u izgradnji institucija, ali u konačnici nije doneo funkcionalnu državu. Doneo je trajnu zavisnost, političku infantilnost i naviku da se ključna pitanja rešavaju u ambasadama, a ne u institucijama.

Ako je kraj te ere ono što najavljuje Doroti Šej, onda je to, paradoksalno, možda i početak nove – bosanske ere odgovornosti. Bez iluzija, bez tutora, i bez opravdanja.

Priznanje Dejtona

U širem kontekstu, to se savršeno uklapa u posthladnoratovsku tranziciju američke politike. Od „kraja istorije“ 1990-ih, kroz ratove u Iraku i Avganistanu, pa do današnjeg multipolarnog sveta, SAD su odustale od pokušaja da nacije stvaraju dekretom. Za Bosnu i Hercegovinu to znači povratak njenom stvarnom okviru – Dejtonskom ustavu, koji priznaje tri konstitutivna naroda i složenu strukturu kompromisa, što, naravno, mnogima neće biti po volji.