“Sticajem čudnih okolnosti, dok sam tonuo u dosadu…”
Bio je vreo junski dan u Beogradu, ležao sam potrbuške na kauču, u pozadini je monotoniju ubijao vanvremenski hit ‘Baba’. Pesma je zapravo opisivala moju uzaludno-uzaludnu situaciju tog surovog, otrežnjujućeg leta gospodnjeg 2015. godine. Iznenadna besparica, zalivena dosadom i vapaj za promenom bila su tri verna kompanjona koja su uporno lupala šakama po debeloj kori mog atrofiranog mozga.
I tako…Opet sticajem čudnih okolnosti, ovoga puta ne u pesmi, već u mom životu… moja se Baba, ničim izazvana, čula sa sa starom koleginicom sa posla, makedonkom iz Strumica, ‘teta Mirom’. A unuka te iste Mire se tada zabavljala sa likom koji je živeo i radio u Severnoj Dakoti. Baba pita za njegov broj, ja ga dobijam, zovem divnog Kirea, on me spaja sa šefom…i eto mene na putu ka Americi. Jednostavno, zar ne?!
Ostalo je još pet minuta do skajp intervjua za posao, koji mi je tog dana zakazao big boss iz Dakote. Razgovor je prošao sjajno, brat je takođe primljen i dok si rekao: “North Dakota” bili smo u Medori, malom turističkom mestu u srcu ove zanimljive američke države. Ipak, ono što celoj priči daje posebnu konotaciju, to je da smo danima pre toga kontali kako da dođemo do nekog kontakta koji će nas odvesti put naftnih polja Severne Dakote. I verovatno ga ne bi ni našli, da nije bilo…
Naravoučenije: Čuvajte Vaše babe!
SUVA ZEMLJA, ČVRSTI LJUDI
Medora je, kao što rekoh, malo, turističko cowboy style – Ennio Moricone mesto. Suva zemlja, čvrsti ljudi, bizoni, rančevi, mokasine, usne harmonike… sve je slutilo na novo, zanimljivo iskustvo.
Nekada su bizoni sami natrčavali na puške ovog ruralnog i opakog sloja ljudi. Sada su dvocevke zamenili suvenirima – savršeni duplikati starih, nemilosrdnih bljuvača vatre u penziji, visili su sa izloga i čekali da budu kupljeni kao suveniri i svedoci negdašnje “revolver kulture”
Red dugačkih drvenih viševratnih spojenih kućica sa raznovrsnom ponudom. Drangulije, meso od bafala, cak i candy store (iz nekog razloga mi je bio smešan – nisam mogaio da zamislim umornog rančera koji kraj napornog radnog dana gušta uz čokoladicu od riže), coffee shopovi… Svi zajedno načičkani i udruženi, ne bi li zbijeni i nakinđureni prizvali turiste. I uspevali su.
Redovi veselih, rumenih, zantiželjnih konzumera iz raznoraznih delova Amerike bili su zlatna šansa za namazane lokalne prodavce, domicilno stanovništvo, prevejane pripovedače starih vremena, obučene u ruho iz vremena davno prošlog.
Nekada su bizoni sami natrčavali na puške ovog ruralnog i opakog sloja ljudi. Sada su dvocevke zamenili vernim replikama raznoraznog oružja. Savršeni duplikati starih, nemilosrdnih bljuvača vatre u penziji, visili su sa izloga i čekali da budu kupljeni kao suveniri i svedoci negdašnje “revolver kulture”. Dakako, bizone su u međuvremenu zamenili turisti, a lovu, umesto od trgovine krznom, zarađuju prodajući papreno skupe mokasine, upakovane u bajke o Divljem zapadu i kantri muziku, koja se čula sa svakog ćoška male, kaubojske varoši.
Na Medoru se naslanja nekoliko zanimljivih, prirodnih atrakcija. Teodor Ruzvelt nacionalni park je ono najbolje što treba da vidite. Nepregledna prerija, oaza za bizone, kojote, vukove, divlje konje… Drugo neobično mesto nosi naziv ‘Bad lands’– živopisna brda nesvakidašnji, kao rukom naslikani krajolik koji se proteže od Severne ka Južnoj Dakoti.
SA KAUBOJIMA NA TI
Barovi u Medori su nosili nazive u skladu sa duhom vremena koji je trebalo da dočaraju: “Little Mo”, “Boots”… U njima Vas je čekalo dobro, lokalno pivo, živa kantri svirka i, ako ste iole komunikativni i tiho napadni – zanimljivi razgovori sa lokalnim kaubojima što se spuštaju sa okolnih brda ne bi li viskijem i pivom saprali grlo puno prašine posle dana provedenih u druženju sa stokom i obrađivanju zemlje.
Pio sam sa njima i razgovarao. Bili su osorni na prvu, tvrdi na drugu, znatiželjni na treću i veliki carevi na četvrtu loptu – duplu čašicu viskija. Moj urođeni novobeogradski talenat za cirku i bleju, u kombinaciji sa dobro odglumljenom klinačkom naivnošću, što je rađala naglašenu fascinaciju njihovim besedama, bile su savršen recept da se otvore i poprilično opušteno razgovaraju sa mnom.
Suncem opaljena lica, tvrda, hrapava koža, prašnjave mokasine, revolveri zadenuti u farmerke… Ništa se u njihovim životima nije revolucionarno promenilo, sem činjenice da se više ne ubijaju sa Indijancima i da nesporazume ne mogu da rešavaju revolveraškim odmeravanjem snaga.
Pio sam sa njima i razgovarao. Bili su osorni na prvu, tvrdi na drugu, znatiželjni na treću i veliki carevi na četvrtu loptu – duplu čašicu viskija. Moj urođeni novobeogradski talenat za cirku i bleju, u kombinaciji sa dobro odglumljenom klinačkom naivnošću, što je rađala naglašenu fascinaciju njihovim besedama, bile su savršen recept da se otvore i poprilično opušteno razgovaraju sa mnom.
Mislim da ih je zabavljalo sve to. Počeli bi podrugljivo jer, ipak, oni su kauboji, zvezde, a ja sam neki klinac ko zna odakle. I tu, družeći se sa njima, naučio sam jednu od lekcija dijalektike međuljudskih odnosa na Divljem zapadu, koja glasi: Kada sveže okupani, nalickani, krenete u spiku sa umornim, znojavim, ruralnim tipom, ne očekujte suze radosnice u njegovim očima i oduševljenje što ga častite svojim prisustvom (Sa viskijem je već drugačije)
Dakle, samo polako i strpljivo, osoran stav je maska od slame, a želja za razgovorom jača od granita. Naslušao sam se tako svega i svačega, od toga ko je najbolji jahač, do toga ko je i kako osvojio svoju Meri, Džoan, Keri, Elizabet…pa preko tuča koje su se odvijale po barovima, sukoba sa Indijancima…
U SLEDEĆEM NASTAVKU: Kako
Piše: Miloš Gašović Foto: Privatna arhiva
