TATA RADOM NA KRUZERU FINANSIRA SRPSKOG ŠAMPIONA: Andrija (12) je reprezentativac u dva različita sporta, osvojio 300 medalja! (VIDEO)

Andrija Jagodić, dečak koji sa samo dvanaest godina može da se pohvali sa preko 300 medalja u dva različita sporta. Višestruki prvak države u karateu, član karate kluba „Bitević tim“, uspešan košarkaš Partizana i istovremeno reprezentativac Srbije na dva fronta.

Andrijini roditelji su bivši sportisti, tačnije bivši rukometaš i odbojkašica, koji su ga od šeste godine naučili disciplini i radu. Zato danas, šest godina kasnije, Andrija ponosno nosi grb Srbije i na kimonu i na košarkaškom dresu:

-Karate treniram od svoje šeste godine. To sam počeo zato što su roditelji hteli da naučim da se branim u svim situacijama. Košarku sam počeo da treniram tek pre godinu i po dana I već sam pozvan u reprezentaciju Srbije. Počeo sam da izlazim napolje sa drugarima i tu mi se rodila ljubav prema njoj. Zamolio sam roditelje da treniram oba sporta i uspeli smo!

Međutim, finansiranje dva zahtevna sporta je najveći izazov:

-Tata mi radi u Americi na kruzeru. Da on ne radi tamo, iskreno, ne znam da li bih mogao da se bavim sa dva sporta, verovatno bih mogao samo sa jednim, i to teško. Zato on radi na kruzerima tri meseca, pa je dva meseca ovde, kako bi pomagao finansijski. Dok je on tamo, mama me vozi i pomaže mi, a tu je naravno i baka koja uskače kad god mama ne može.

Iako se većina dečaka u osnovnoj školi opredeljuje za fudbal ili košarku njega je karate potpuno očarao. Prvo je radio kate, svojevrsnu „glumu u karateu“, da bi kasnije prešao na borbe koje su mu se mnogo više svidele zbog kontakta i dinamike.

-Ta brzina, ta dinamičnost u kojoj se radi… To što je jak sport. Kroz tu brzinu sam bukvalno dobio reflekse koji su mi isto trebali za košarku.

Odrastanje između dva treninga i petica u dnevniku

Odluka da se paralelno bavi sa dva izuzetno zahtevna sporta došla je uz ogromnu podršku roditelja. Upisali su ga u košarkaški klub Partizan, a sa rastom broja treninga, smanjivalo se vreme za uobičajene dečje aktivnosti. Ipak, Andrija na to ne gleda kao na žrtvu.

-Iskreno, ne nedostaje mi toliko puno zato što je meni sreća to što treniram košarku i karate. Ne bih to trenirao da istinski ne želim. Takođe, to što sam u školi odličan đak sa prosekom 5.00, to je zato što hoću da budem u svemu odličan. Sve što radim je iskreno iz sreće, a ne zato što moram.

Njegov svakodnevni raspored zahteva vojničku disciplinu. Najčešće ima dva treninga dnevno – ujutru košarku ili individualni karate, nakon čega sledi domaći zadatak, škola, a uveče ponovo košarka. Uči uglavnom između treninga, vikendom ili u retkim slobodnim danima. Na sreću, škola ima ogromno razumevanje za njegove sportske podvige.

-Nastavnici se baš trude da mi pomognu u svakom smislu, pogotovo moja razredna. Svaki izostanak mi opravda. Ostali profesori se slažu s tim, tako da stvarno nemam problema. Ponekad se drugari malo i ljute na mene što nemam toliko vremena da izađem napolje. Nisu baš srećni, pogotovo kada me zovu, a ja ne mogu zbog treninga i učenja.

Srpski mentalitet šampiona

Za dečaka koji kod kuće ima preko 150 zlatnih odličja, uspeh nikada ne postaje rutina. Svestan je da opuštanja nema, jer konkurencija ne spava. Bez obzira na to da li je u pitanju manji turnir ili veliko prvenstvo, uvek ide na pobedu. Ipak, jedan izazov se posebno izdvaja.

-Ubedljivo najteže takmičenje je Balkansko prvenstvo. Tu ima jako puno dece, u mojoj kategoriji, oko 30, i jako je teško jer radiš protiv protivnika sa kojima nikada nisi radio. Ume da bude mnogo teže, ulaziš nespreman u meč i svašta može da se desi.

Dodaje da se za ovakve mečeve posebno priprema trenirajući brzinu i reakciju sa svojim trenerima Bitevićem i Tešanovićem.

Nastupati za svoju zemlju za njega predstavlja vrhunac sportskog ponosa:

-Jako je velika čast biti prvi za celu državu. Tada imam još veći motiv.

Partizanov dres, a zvezdaško srce

Talenat je podjednako očigledan i na parketu, o čemu svedoči treće mesto na fajnal-foru u njegovoj prvoj takmičarskoj godini za KK Partizan. Njegov košarkaški trener Bojan prepoznao je Andrijin potencijal i na tatamiju, pa ga je nesebično podržavao da ne napušta karate, dajući mu zavidnu minutažu uprkos izostancima. Ipak, u jednom trenutku, neminovno je pitanje izbora između ova dva sporta.

-Sigurno da ću morati da se opredelim, jer neću moći još dugo da guram oba. Biću stariji, škola će biti teža, imaću još više treninga i moraću više da se posvetim sportu.

Zanimljiva je i njegova klupska pripadnost. Iako pruža fantastične partije u crno-belom dresu, njegova ljubav prema rivalskom klubu je porodična tradicija.

-Navijam za Zvezdu. Cela moja porodica navija za Zvezdu, ali kada igram za Partizan protiv Zvezde, naravno dajem svoj maksimum za tim za koji igram.

Kada je reč o budućnosti, planovi su jasni – privatna sportska srednja škola, koledž u Americi, i ostvarenje dečačkih snova: da zaigra za Crvenu zvezdu, a kasnije i u NBA ligi. Za kraj, svestan da predstavlja ponos naše zemlje, na pitanje da li ćemo ga jednog dana dočekivati na onom čuvenom šampionskom balkonu, Andrija samouvereno zaključuje:

-Hoću! Potrudiću se da dam svoj maksimum, pogotovo jer imam ogroman motiv kada se takmičim za našu zemlju.