Dok su gradom vladali gangsteri, prohibicija i sivilo teške industrije, hiljade srpskih emigranata je u predgrađima Ilinoisa, kroz krvav rad i odricanje, stvaralo „drugi najveći srpski grad na svetu“. Ovo je priča o njima.
U vremenu kada se tridesetih godina prošlog veka Čikagom širio miris baruta iz automata, a ulične bande Al Kaponea i irskog bosa Dion O’Baniona delile kvartove, na južnoj strani grada, u distriktu Kalumet, kovala se jedna drugačija, tiha istorija. Tamo gde se nebo spajalo sa crnim dimom gigantskih čeličana, hiljade kilometara od rodne grude, srpski emigranti gradili su grad koji će decenijama kasnije postati poznat kao „najveći srpski grad posle Beograda“.
Ali, put do čikaškog asfalta nije bio popločan holivudskim snovima. Bio je to put preko okeana, plaćen krvlju, znojem i neviđenom mukom.
Od ličkog krša do usijanih peći
Većina Srba koja je krajem 19. i početkom 20. veka naselila Ilinois nije dolazila iz šumadijskih ravnica, već iz siromašnih, krševitih predela pod austrougarskom vlašću; Like, Korduna, Banije i Dalmacije. Bežeći od gladi i regrutacije, stizali su u luku u Njujorku sa drvenim koferima i jedva nekoliko dolara u džepu. Odmah su slati tamo gde je američkoj industrijskoj mašineriji trebala jeftina i snažna radna snaga: u Čikago i susedni Gari.
Tamo su ih dočekale čeličane, moderni pakao na zemlji. Radni dan je trajao 12 sati, sedam dana u nedelji. Na temperaturama koje su prelazile hiljadu stepeni, naši ljudi su bez ikakve zaštitne opreme lili čelik od kojeg su kasnije napravljeni neboderi Menhetna i pruge koje su spojile Ameriku. Zvali su to „krvav hleb“. Ginulo se svakodnevno, a preživeli su starili preko noći.
Život u „bordinzima“ i kafana kao institucija
Pošto su u prvim talasima dolazili uglavnom sami muškarci,amp;nbsp;bez porodica, organizovali su život u takozvanim bordinzima – zajedničkim kućama gde je i po trideset radnika delilo nekoliko kreveta. Spavali su u smenama: dok je jedna grupa bila u fabrici, druga je spavala u još uvek toplim posteljama.
U tom sivilu čađi i teškog rada, jedina oaza bila je kafana. Ali čikaška srpska kafana tog doba nije bila samo mesto za opijanje; ona je bila sudnica, banka, konzulat i crkva. Tu su se čitale retke novine koje su stizale sa Balkana, tu se sakupljao novac koji se slao porodicama u stari kraj, i tu se, uz zvuke tamburice i čašicu domaće rakije, lečila razdiruća nostalgija.
Preživljavanje u Kaponeovom dvorištu
Kada je 1920. godine u Americi stupila na snagu prohibicija, Čikago je preko noći postao prestonica podzemlja. Južni i zapadni deo grada, gde je živela većina naših radnika, kontrolisao je lično Al Kapone.
Srbi, navikli na pečenje rakije u svojim selima, brzo su shvatili pravila igre. U podrumima radničkih kuća počeli su da niču tajni kazani. Ilegalni alkohol, u Americi poznat kao moonshine, postao je karta za preživljavanje tokom Velike depresije. Ipak, naši ljudi su uspeli da ostaju po strani od velikih mafijaških obračuna, gledali su svoja posla, radili u fabrikama i čuvali zajednicu.
Dok su gradom leteli meci, Srbi su 1929. godine osnovali Srpski narodni savez, organizovali prve folklorne sekcije, podizali hramove poput Crkve Vaskrsenja Hristovog i gradili institucije koje stoje i danas.
Od čeličane do holivudskog Oskara
Da je ova zajednica bila sposobna za velike domete, najbolje pokazuje priča o Mladenu Sekuloviću, sinu radnika u čeličani iz Garija. Mladenov otac, Petar, došao je iz okoline Podgorice i ceo život proveo pored usijanih peći. Sam Mladen je kao mladić radio teške fizičke poslove u fabrici, ali je vikendom glumio u pozorišnoj trupi lokalne srpske crkve.
Taj dečak iz radničkog predgrađa Čikaga kasnije će promeniti ime u Karl Malden i postati jedan od najvećih glumaca u istoriji Holivuda, osvojivši Oskara za kultni film „Tramvaj zvani želja“. Do kraja života, Malden je ponosno isticao svoje poreklo i sa kolegama u Holivudu tečno govorio srpski jezik, podsećajući sve odakle je potekao.
Nasleđe koje živi
Danas, vek kasnije, Čikago više nije grad čeličana i parnih lokomotiva. Potomci onih radnika koji su u drvenim opancima stigli na stanicu Union danas su uspešni lekari, advokati, profesori i biznismeni.
Novi talasi emigracije doneli su novu energiju, ali duh onih starih, tvrdih ljudi koji su u vihoru istorije i među čikaškim gangsterima uspeli da sačuvaju svoje ime, krsnu slavu i jezik, i dalje lebdi nad Vetrovitim gradom. Oni nisu izgradili samo zgrade od čelika, izgradili su neuništivi most između Balkana i Amerike.
OSTALE TEME:
ODBOJKAŠICE IMALE SRCE, ALI NE I SREĆU: Belgija slavila posle velikog preokreta Srbije
SRBIJA DOBILA NOVU ATLETSKU NADU: Luka Bošković oduševio rezultatom karijere i ušao u istoriju!
SEVERNA KOREJA POSLALA JASNU PORUKU: „Ne odustajemo od nuklearnog oružja“!
POSLE 20 GODINA DOBILA OTKAZ: Majka petoro dece tvrdi da je kažnjena zbog podrške studentima!
Izvor: Serbian Times Foto: Chatgpt, Ilustracija