Nikola Jokić će sinoćnje gostovanje u Čikagu pamtiti po tome što je ostvario još jedan tripl-dabl, 182. u karijeri, i popeo se na večnoj NBA listi na 2.mesto.
Pedesetak devojčica i dečaka, devojaka i mladića iz Folklorne grupe “Tromeđa” iz crkve Svetog Đorđa, koji su došli ćak iz Indijane da Nikoli na parketu United centra požele dobrodošlicu i dočekaju ga srpskim kolima i igrama, pamtiće po razočarenju jer njihov idol, koga su posle nastupa željno čekali, nije našao vremena ni da se fotografiše sa njima.
Ni da se pozdravi, ni da kaže koju reč. Ništa. Prošao je pored njih, kao što naš narod kaže – kao pored turskog groblja. Uz jedan pokret rukom, bez gledanja, kao kad asistira saigračima, koji su najveći optimisti protumačili kao pozdrav…
A oni su čekali, onako uparađeni, sređeni, u narodnim nošnjama koje su pre toga danina brižljivo spremali, prali i popravljali specijalno za ovu priliku.
I na kraju se vratili kućama tužni, uskraćeni za uspomenu koju bi posle pamtili ceo život – da upoznaju genijalnog košarkaša, njihovog zemljaka, kome se dive, i za koga navijaju iz sveg srca.
Sva sreća pa su već dovoljno veliki, pa nisu baš plakali, lili suze, što se desilo prošle godine, na istom mestu, istim povodom…
Naime, tada je, takođe posle utakmice Denvera i Čikaga, preko 300 naše dece, mališana, više od sat vremena čekalo u hodniku dvorane da sretne MVP-a, najboljeg na svetu. Uzalud.
Nikola Jokić se nije udostojio da im posveti 5 minuta svog vremena.
Na kraju se pojavio i utešio ih jedan drugi veliki košarkaš, ali i čovek, Nikola Vučević, koji čak i ne nastupa za srpsku nego za crnogorsku reprezentaciju.
Izašao je iz svlačionice i ljubazno ispozirao sa decom, bacao im “koske”, popričao sa njima i njihovim roditeljima…
Tako to rade veliki. A Jokić je, na žalost, izgleda zaboravio da se veličina postaje ne samo na sportskom terenu, nego i van njega.
Tu decu od prošle, kao i folkloraše ove godine, još više boli to što su videli kako Jokić u Denveru provodi vreme sa nekom drugom decom, slika se s njima, pokazuje im košarkaške fore i fazone. Neko će reći – po zadatku.
Ali zar treba neko da ti naredi da bi se slikao sa decom, lišćem iz tvoje gore?
Sinoć, posle utakmice, nisu ostala razočarana samo deca, mladići i devojke iz folklorne grupe “Tromeđa”, već i bar hiljadu Jokićevih navijača, od kojih su mnogi prvi put kupili preskupu kartu za NBA utakmicu, ništa manje skupe dresove sa njegovim imenom, samo da bi ga videli i navijali za njega.
Dobar deo njih je, kada je meč završen, naoružan srpskim zastavama i kačketima, napravio špalir na izlazu iz dvorane, uzvikivao njegovo ime, ponavljao ono: “MVP, MVP!”, ali Nikola je u prolazu samo nehajno odmahnuo rukom i otišao na tuširanje, ostavljajući ih neme i popišane, da prostite.
Trebalo je biti tu i čuti kako je odjeknuo muk posle njegovog izlaska iz sale.
A nije oduvek bilo tako…
Sećam se prvih godina po mom dolasku u Čikago…Nikola bi posle tekme ljubazno prišao tribini sa našim navijačima, strpljivo pozirao, čak im uzimao telefone da napravi selfije.
Šta se desilo u međuvremenu, to zna samo on.
I da se razumemo…Neće ovi pomenuti ljudi, folkloraši i deca sada prestati da navijaju za Jokića, da se raduju svakoj pobedi i MVP tituli, da se nerviraju zbog poraza i ukoliko mu, ne daj Bože, izmakne još jedna šampionska titula. Nema šanse.
Nastaviće oni da ga bodre, ubeđen sam, i da se nadaju da će naučiti lekciju – da velike pobede velikim igračima donose mali ljudi koji navijaju za njih i šalju im svoju energiju, ne očekujući ništa zauzvrat, osim malo pažnje.
Makar jednom godišnje, kad Jokić svrati u grad u kome sigurno ima najviše navijača na ovom kontinentu.
Kad to shvati, ili se seti onog sebe odranije, onda ćemo se i mi njega sećati i slaviti ga.
Ne samo kao najboljeg košarkaša na svetu, već i kao velikog čoveka.
Piše: Antonije Kovačević Foto: Instagram/Denver Nuggets, Antonije Kovačević
PROČITAJTE JOŠ:
PRETI JOJ DO 10 GODINA ZATVORA: Bosanka lagala o zlostavljanju Srba da bi dobila američko državljanstvo!