„FABRIKA ZA TALENTE I DALJE RADI U SRBIJI“: Alimpijević iskreno o reprezentaciji i porukama Jokića i Bogdanovića! (VIDEO)

Košarkaška reprezentacija Srbije je otvorila novu epohu, onu u kojoj će sa klupe voditi Dušan Alimpijević. Selektor je u novembru okupio Orlove, pred početak kvalifikacija za Mundobasket, a nakon prvog treninga je izdvojio vreme i govorio o raznim temama za Sportal.

Za Alimpijevićem je neverovatna godina, sa Bešiktašom dominira u domaćem prvenstvu, u tom klubu se oko njegovog imena gradi legenda, a u međuvremenu mu je stigao i poziv da sedne na klupu nacionalnog tima svoje zemlje, i to sa samo 39 godina, i njega, naravno, nije mogao da odbije.

Kakav je bio osećaj ući u halu, prvi put kao selektor?

-Drugačiji od svih ostalih osećaja. Igrati za reprezentaciju, biti trener reprezentacije, to je zaista nešto što ne može da se meri ni sa jednim drugim osećajem. Nema veze sa onim osećajem koji imate u klubu, to su potpuno dve različite ljubavi, to su potpuno dve različite emocije. Stajati pod svoju zastavu, slušati svoju himnu, zaista ima neku drugačiju težinu i totalno je drugačiji osećaj. Najveći mogući.

Sve što Vam se dešava u karijeri, pa i ovo, da sa 39 godina postanete selektor, da li se nekad čini kao san? Počev od Crvene zvezde, svega što radite u Turskoj, pa zaključno sada sa ovim.

-Hvala Bogu na ovome. Možemo reći da ide nekim lepim putem, o kome svaki trener u karijeri može da mašta ili da želi ovako nešto. Zaista deluje kao dečački san čoveka koji kreće da se bavi ovim poslom. Pretpostavljam da je to u nekoj krajnjoj ideji taj najviši cilj mogući, da u svojoj zemlji budete na čelu reprezentacije Srbije. Tako da, za mene svakako predstavlja ujedno i najveći izazov, ali i najveći ponos u karijeri.

Kažete izazov i ponos, a da li ima i nekog pritiska? S obzirom na rezultate, s obzirom na to da ste nasledili legendu Svetislava Pešića na klupi…

-Pritisak uvek mora da postoji, on je taj koji nas pokreće u ovom sportu. Zaista, ako bismo bili neka ravna, ravnodušna linija, ne postoji gori osećaj od toga. Treba da postoji naboj emocija, naravno, najpozitivniji mogući, koji se posle usmeri na teren, da damo maksimum kao ekipa, svi ovde zajedno, stručni štab, ja i igrači, naravno. Nije to ništa što parališe, to je nešto što pokreće.

Šta je ono što Vas je zateklo u reprezentaciji i koliko nam je blizu ta smena generacija o kojoj se već priča?

-To je prirodan redosled događaja, ne samo kod nas u reprezentaciji ,nego u svim reprezentacijama i u svim sportovima. To se svako očekuje u nekom periodu reprezentacije. Ja smatram da mi, kao zemlja Srbija, i dalje imamo ubedljivo najizraženiju trenersku školu, koja je i dalje zaslužna za pravljenje, odnosno, razvoj igrača na ovim prostorima možda mnogo bolje nego na bilo kojim drugim prostorima u Evropi. Imao sam priliku da se u to uverim sada kada smo pravili monitoring igrača koji nastupaju za sve te klubove koje smo mi pokrili. Srbija prednjači i dalje u tim podacima jer, primera radi, hajde samo da kažemo taj jedan podatak, monitoringom smo pokrili smo oko 70 imena srpskih igrača na teritoriji Amerike, koji su na koledžu ili srednjoj školi. Zaista i dalje dalje radi fabrika jako dobro ovde u Srbiji.

Dakle, za budućnost srpske košarke ne treba da se brinemo i Vaš problem neće da bude koga da pozovete u reprezentaciju, nego koga da ne pozovete.

-Tako je., to je sigurno, samo sad treba da stvaramo te prave asove, kakve smo imali u prošlosti.

Kada smo se dotakli mlađih igrača i budućnosti naše košarke, ne moramo poimence da izdvajamo, ali već se tu naziru Nikola Topić, Nikola Đurišić, Bogoljub Marković. Evo sa nekima ste imali priliku da se upoznate, da počnete da radite, neke ste pozvali na prvo okupljanje reprezentacije, poput Markovića. Kako ste zadovoljni ovim mladima koje ste videli do sada?

-Vi ste nabrojali samo neke, to je mnogo duži spisak. To jeste budućnost naše košarke, to su ljudi, to su generacije koje treba sada vrlo pažljivo ispratiti. Zaista bi u ovom trenutku bilo neozbiljno da ja dajem bilo kakve predikcije, osim onoga što već znamo svi mi, a to je da se radi o talentovanim igračima, koji svakako treba da predstavljaju budućnost košarke. Za nešto što bi to trebalo da zovemo „pravim reprezentativcem“ mnogo faktora je važno i u budućnosti treba ispratiti da to ide u pravom smeru.

Na konferenciji kada ste zvanično predstavljeni kao selektor Srbije, rekli ste da nećete da govorite o imenima igrača koji će činiti u narednom periodu tim Srbije, ne zato što želite da budete tajanstveni, nego zato što u tom trenutku još niste stigli da obavite razgovore sa njima. Da li možemo sada da Vas pitamo – da li ste stigli da razgovarate sa Orlovima, pre svega sa Bogdanom Bogdanovićem i Nikolom Jokićem i da li možemo da očekujemo da njih i dalje gledamo u dresu reprezentacije?

-Bogdan Bogdanović, Nikola Jokić, to ne čini celu reprezentaciju, puno je tu imena. Mogu da vam kažem da sam sa svima razgovarao. Vrlo je pozitivan osećaj koji sam imao u razgovorima, na najlepšem mogućem nivou smo imali tu komunikaciju i vrlo sam zadovoljan svim onim što sam čuo.

Ne možemo da ne pomenemo početak sezone kakav imate sa svojim timom u Turskoj. Prvo bih Vas pitala kako je izgledalo uopšte preći iz Burse u Bešiktaš? Pošto tu govorimo o nekom drugom nivou, počev od toga što je to klub koji ima bazu od 20 miliona navijača.

-Bursa je isto klub sa velikim brojem navijača, koji su takođe vrlo fanatični. Mi smo imali jednu vrstu konekcije i onda je moj odlazak u Bešiktaš njima malo teže pao, jer on do kraja nikada nije objašnjen onako kako je trebalo da bude objašnjen, zbog čega se desio… Ono što moram da kažem jeste da konekcija koja se napravila sa navijačima Bešiktaša, kao što ste pomenuli, 20 miliona navijača, to je ozbiljna baza, što je možda nama na ovim prostorima i nezamislivo da tako nešto da jedan klub ima. Moram da kažem da se konekcija sa navijačima Bešiktaša vrlo brzo desila, jer iz jedne jako loše sezone, sa tim novim promenama i našim dolaskom, mi smo odmah ušli vrlo brzo u vrh u sva tri takmičenja i svuda smo igrali polufinala odmah, u prvoj godini. Ta, u najpozitivnijem smislu, ludačka energija, koja se stvorila oko košarkaškog kluba, to je bilo u prvoj godini onako poprilično veliko, u drugoj godini je to bilo neviđeno, a u ovoj trećoj godini, ne mogu da vam objasnim tu energiju oko košarkaškog kluba. Mi imamo, primera radi, rasprodatu salu protiv Manise u subotu u jedan sat. To je nešto što je bilo pre dve, tri ili četiri godine nezamislivo. Ne zato što iz nekog razloga ljudi ne cene tog protivnika, nego nije atraktivan toliko protivnik za fanove, a plus je vreme nezgodno. Mi smo imali sad na poslednjoj utakmici rasprodatu salu, što nam je poprilično puno pomoglo da u ovom pražnjenju energije dobijemo utakmicu.

Pomenuli ste navijače Bešiktaša, ali ste imali izuzetan odnos i sa navijačima Burse. Hala je skandirala Vaše ime, dobijali ste ovacije, stekli ste izuzetnu njihovu naklonost i poštovanje. Pre Vas je to u Turskoj doživeo, od srpskih trenera, Željko Obradović. Vidimo da sada i trener Marko Barać pravi uspehe da Bahčešehirom tamo. Koja je tajna Vašeg takvog uspeha u Turskoj i generalno – koja je tajna srpskih trenera tamo?

-Ne bih ja sebe uopšte poredio sa Željkom, zato što znamo da je Željko po tom pitanju jedini i znamo šta je on uradio, pre svega na evroligaškoj sceni, u evropskoj košarci, to je nešto što zaista ne bi trebalo stavljati u istu rečenicu sa ostalim trenerima.

-Lično mislim da je vrlo jednostavno, što se tiče bar turskih navijača, oni su vrlo emotivni i pasionirani ljubitelji sporta, nebitno da li se radi o ženskoj odbojci, fudbalu ili košarci. Oni su zaista ljudi koji sa neverovatnom pasijom i energijom prate i navijaju za svoj klub i onda kada vide da neko radi taj posao sa posvećenošću, da je maksimalno u tom poslu, da daje sebe i da je pun energije za taj klub, oni zaista ulaze u takvu vrstu podrške da vi to niste nigde videli. Ta ulica je dvosmerna, ali i vrlo lako može da ode u drugom pravcu. Dakle, ako rezultati nisu dobri i to možete vrlo lako da osetite i to uopšte nije naivno. Ja sam imao tu sreću, hvala Bogu, da je bilo dobrih rezultata u zadnjih pet godina, pa je konekcija bila onda mnogo lakša za mene.

Ko je Vaš trenerski uzor?

-Ne pravimo drugog idola do Boga, a postoje neki košarkaški trenerski modeli koje treba pratiti. Košarka se menja značajno, ona se u zadnjih tri do pet godina promenila više nego što se promenila zadnjih 15 godina. Volim da pratim kompletnu Evroligu, ali i naravno postoje jako dobri treneri i u Evrokupu i svuda u domaćim evropskim ligama. Međutim, ono što je možda najznačajnije jeste da ne bi trebalo da širimo dalje ovu priču nego od naših srpskih trenera. Dakle, sve ove za koje znate ili ste ih već nabrojali, ne bi trebali da idemo dalje od toga. Ono što imamo naše trebamo da čuvamo i da ne damo nikome.

Jednom prilikom, rekli ste mi da ste nemerljivo znanje stekli za samo sedam dana sa Željkom Obradovićem, gledajući njegove treninge. Šta je to toliko posebno kod njega?

-Rekao sam da je tih sedam dana koji sam proveo u tom periodu bilo mnogo bolje nego ne znam koliko klinika. Taj period koji se provede na treningu je jedna stvar, ali van treninga, kada sednete na večeru sa njim ili ste kod njega u kancelariji , to je totalno druga dimenzija, tu možete saznati mnogo više stvari, pre svega o odnosu sa igračima. Tako da, tih sedam dana je bilo vrlo poučno za mene.