„SRBI NISU PITALI KO JE NEPRIJATELJ, VEĆ KO JE TEŽE RANJEN!“: Potresna svedočanstva američkih lekara iz Prvog svetskog rata!

Kada se govori o Velikom ratu, najčešće se nabrajaju bitke, strateške greške i broj poginulih. Malo ko govori o onima koji su, u najtežim danima balkanskog fronta, danonoćno spasavali živote.

Upravo tom zaboravljenom sloju istorije život je posvetio dr Aleksandar Milovanović, beogradski hirurg koji je godinama radio u Nemačkoj, a zatim se vratio u Srbiju sa jednom misijom — da pronađe ljude koje istorija nije brojala.

Istina koja nije bila poželjna u SFRJ Iako je međunarodna medicinska pomoć bila ogromna, decenijama se o njoj malo govorilo. Dr Milovanović objašnjava:

ISTORIJA IZ DRUGOG UGLA: Doktor Aleksandar Milovanović

-Jugoslavija nije imala politički interes da posebno naglašava anglosaksonsku pomoć. To nije odgovaralo ideološkom narativu. I zato su ti humani ljudi ostali nevidljivi“, kaže Dr. Milovanović.

Njegovo istraživanje upravo menja tu sliku.

-Svi broje mrtve, a ja sam želeo da pronađem i one koji su bili spašeni. Zato što u njima leži prava priča o mom narodu i o našoj vojsci“.

SRBIJA TREBA TVOJU POMOĆ: Američki plakat iz Prvog svetskog rata

Njegovo višegodišnje istraživanje obuhvata arhive u Londonu, Njujorku, Torontu, Sidneju, Melburnu, ali i porodične arhive potomaka medicinskih misionara koji su iz Srbije poneli priče koje ih nikada nisu napustile.

Zastava Crvenog krsta i američki barjak nad Beogradom

Posebno potresna epizoda koju je dr Milovanović rekonstruisao odnosi se na Beograd 1915. godine.

Tokom najtežih dana borbi oko bolnica u centru grada, dok su se čule eksplozije u susednim ulicama, na jednoj od bolnica zavijorile su se dve zastave: zastava Crvenog krsta i — odmah pored nje — zastava Sjedinjenih Američkih Država.

Doktor Milovanović kaže da ga vodi jedna jednostavna misao:

– Svi posle rata broje mrtve. A ja sam hteo da vidim koliko je života sačuvano. Jer u spašenima je istina o jednom narodu.“

Zato su njegove priče dragocene za medicinare, istoričare i novinare, ali i za savremenu Srbiju.

AMERIČKA POMOĆ: Sanitetsko vozilo marke „Ford“ u Srbiji 1915.godine

-Mi smo mali narod, ali smo u najtežim vremenima ostavili sliku naroda koji čuva život. U šatorima, u barakama, u bolnicama pod zastavama Crvenog krsta — tamo se videla prava Srbija.

Nije to bio politički čin. Bila je to poruka svetu da se u toj zgradi nalazi međunarodna medicinska misija: Amerikanci, Srbi, dobrovoljci, ranjenici svih uniformi.

-Američka zastava iznad zgrade postavljena je da bi se videlo da je to bolnica pod zaštitom humanitarnog prava. Da niko ne sme da puca u nju. Da su unutra i srpski i austrougarski ranjenici. A između njih — lekari iz Klivlenda, Čikaga i Njujorka koji pomažu jednako svakom čoveku.

Uprkos zastavama, zgrada je pogođena nekoliko puta. Ali duh misije nije narušen.

-Bilo je zapisano u američkim dnevnicima — ’Srbi nas nisu pitali ko je neprijatelj, već ko je teže ranjen’. To je ostavilo snažan utisak na sve strance.“

Niko nije pitao ko je ko

Ovo načelo, tvrdi dr Milovanović, bilo je duboko ukorenjeno u srpskoj vojnoj medicini.

-Naši doktori nisu ubijali. Oni su spasavali. Pacijenti su isti, svi su jednaki pred ranom i pred Bogom. Tako i Bog zapoveda.

On podseća da je srpska vojska imala naređenje da se ranjen neprijateljski vojnik prihvati odmah, jer je u neposrednoj borbi uvek najugroženiji.

Zbog toga su i saveznici — iz svih delova sveta — Srbima ostavili najviše pohvala.

Misije sa pet kontinenata

Dr Milovanović je sistematski popisao sve medicinske misije koje su došle u pomoć srpskoj vojsci i narodu tokom Prvog svetskog rata. I rezultat je, kako sam kaže „impresivan do nivoa koji prevazilazi sve stereotipe“.

Britanske misije

Najpoznatija među njima, Škotska ženska bolnica (Scottish Women’s Hospitals), poslala je preko 1.000 žena — lekarki, bolničarki, vozača sanitetskih kola, hirurga i administratora. Radile su u Valjevu, Kragujevcu, Lazarevcu, Nišu, Mladenovcu, a kasnije i na Solunskom frontu.

Britanke su ostavile najdetaljnije dnevnike o srpskoj nesebičnosti.

Australijske misije

Australijanci su stigli preko Soluna, doneli su opremu za poljske bolnice, sanitetske vozove i laboratorije. Zabeležili su ogroman broj operacija pod minimalnim uslovima.

U arhivama Melburna čuva se zapis australijskog hirurga koji je napisao:

„Srpsko dete mi je dalo jabuku, iako ništa nije imalo. Tada sam odlučio da ostanem ovde do kraja rata.“

Novozelandske misije

Novozelanđani su bili deo britanskog medicinskog korpusa, ali su imali i zasebne jedinice. Bili su specijalizovani za brzu trijažu, amputacije i borbu protiv tifusa.