Jučerašnje scene ispred novosadskog DIF-a i one nindže žandarmerci sa isukanim toljagama vratiše me 25 godina unazad, na onaj famozni peto-oktobarski dan i jednu, zapravo više scena u beogradskim ulicama Kosovskoj i Majke Jevrosime.
Scena prva: Posle juriša mase na Skupštinu nekoliko policajaca iza skupštinske zgrade kleči na kolenima, digli ruke u znak predaje, sa maskama koje neki od njih i ne znaju da stave na lica. Pitam ih odakle su. Iz Vranja, kažu.
Suzavac štipa oči, a oni mole da ih ne bijemo. Naravno, niko ih ne bije, onakve jadne. Naoružane, a nikakve. Neki momak bi da se verbalno razračunava s njima. “Pusti me, mamicu im jebem, ti će nas sutra tući ponovo ako ih danas ne naučimo pameti!” Guram ga, smirujem.
Nastavljamo dalje…
Scena druga: Posle opsade policijske stanice u Keve Jeve koja je trajala ni sam ne znam koliko, jer su minuti trajali ko sati, i u kojoj dobijam gumeni metak u prepone (Đuka, Anđelija, ovde se lako moglo desiti da Vas ne bude 😅) neki batica iz Užica se “tamićem” zakucava u ulazna vrata stanice, dok dole niz ulicu gore zapaljena kola.
Čeda Jovanović nešto palamudi sa karoserije kamiona, poziva policajce da polože oružje. Niko ga ne zarezuje, ni mi, a bogami ni panduri.
Pored njega stoji Zoran Živković, crn u licu. Neko iz mase primeti na prozoru stanice dugu cev. Opet počinje haos, Čeda i Zoki nestaju.
Kad se situacija malo smirila nas dvojica, koji se taj dan prvi put srećemo u životu, smirujemo masu i ulazimo u stanicu, pregovaramo sa komandirom, mislim da je bio major po činu.
Pada dogovor da policija, bez oružja, napusti zgradu, i da ih kolima saniteta/hitne pomoći evakuišemo iz grada na Banjicu. Mi dajemo reč da im dlaka s glave neće faliti, major daje reč da ih neće vraćati nazad u grad.
Motorolom pozivamo Hitnu da dođe na ugao Majke Jevrosime i Takovske, tražimo da pošalju dva vozila.
Major postrojava jedinicu u hodniku stanice. Ja biram nekog grmalja ćelavog, cirka 2,03, da krene sa mnom na čelu kolone.
Pitam ga: “Odakle si, zemljače?” “Iz Vranja”, odgovara.
“Pa dobro, pobogu, jel ostao iko u tom Vranju”, pokušavam da se našalim. Ne kapira.
Izlazimo napolje. On onakav glomazan, za glavu i po viši od mene, skupio se, podvio pod moju mišku. Spreman je na najgore, osećam kako mu se kosti tresu.
A napolju narod u delirijumu. Neki se raduju. Neki psuju. Spazim mog kolegu fotografa Saleta Stankovića u onom špaliru, nišani nas objektivom.
Na kraju špalira nasmejani Tirke (Bogdan Tirnanić), baca mi kosku. Mislim se u sebi…Jbt, pa to je moj idol, da l’ da mu kažem da upijam svako njegovo slovo, da bih jednog dana voleo da pišem kao on. I da mi žena liči na Daru Džokić…
Nema se vremena za novinarsku patetiku, guramo dalje niz ulicu.
Onaj glavonja iz Vranja se malo oslobodio, pridigao glavu. Pitam ga jel ima decu. Kaže nema, tek se oženio. “I došao ovde da gineš za Slobu?!”
“Jbg”, procedi on.
Stižemo na ugao sa Takovskom. Kola saniteta čekaju. Ali samo jedna. Gde su druga? Vozač nema pojma. Otvara vrata. Ovi panduri iz kolone se bacaju unutra, grabe rukama i nogama, jer mesta nema dovoljno.
Nekako su se natrpali. Vire noge ruke, glave, ne razaznajem šta je čije. Guram vrata, pokušavam da zatvorim. Izvlačim onog ćelavog iz Vranja i još jednog, šaljem ih da sednu u kabinu kod vozača.
Vranjanac se okreće, skida košulju i masku i daje mi. “Za uspomenu, a možda ti i zatreba”.
(Zatrebalo je. Posle je matori s tom maskom zaprašivao šljive i jabuke po Zlatiboru)
Sećam se da sam tada, dok sam pokušavao da zatvorim vrata one Hitne pomoći, pomislio: Čega su se ovoliko uplašili ovi panduri? Koliko li su zla naneli pa im je srce propalo u pete kad su shvatili da je carstvo palo i da su ostali na milost i nemilost?
Ali avaj, nije se imalo mnogo vremena za razmišljanje tog 5.oktobra.
Krećem nazad ka Skupštini i Trgu i srećem ljude koji iznose stolice i slike, ratni plen. Ja u rukama stežem onu masku i košulju.
Malo kasnije sedim sa kumom Đoletom kod Fontane, gledamo alavu bratiju kako pljačka radnju Marka Miloševića preko puta Moskve. Policije, naravno, nigde.
Pobedili smo.
“Neće ovo na dobro izaći”, kažem kumu i dajem onu pandursku košulju nekom polugolom klincu iz mase, da se ne prehladi. Ispostaviće se dečku moje bivše devojke. Mali svet.
I nije izašlo na dobro.
Još istog dana, par sati posle opisanog događaja sa evakuacijom pandura, u policijsku stanicu u Majke Jevrosime upadaju Zemunci, očigledno u dogovoru sa nekim iz DOS-a, i prazne magazine sa oružjem u podrumu.
I tako smo tog dana, o istom trošku, razoružali mrski nam režim i naoružali kriminalni klan koji će nas terorisati narednih godina.
O ostalom da ne pričam, znate svi kako je i šta bilo, od lopovske privatizacije, kriminalne tranzicije, ubistva Đinđića, pa nadalje, sve do danas…
Ne ponovilo se.
Šta sam onda hteo ovom pričom, osim što pišući lečim demenciju unapred i pokušavam da sačuvam uspomene…
Pa prvenstveno da poručim onim maskiranim delijama iz Novog Sada, što onako lako potežu pendreke i štitove na glave studenata, da ničija nije do zore gorela i da vode računa šta rade. Jednom im je oprošteno. Drugi put neće biti.
Ovima pismenijima preporučujem da pogledaju “Apokalipto” Mela Gibsona, sa akcentom na završnu scenu. Tamo je sve opisano.
A ovoj deci, studentima, kao neko ko je tog 5.oktobra bio u njihovim godinama, istina sa mnogo manje mudrosti u glavi nego što je oni sada imaju, ali sa iskustvom koje nije za bacanje, želim da kažem sledeće…
Revolucija 5.oktobra i nije bila prava revolucija nego stočna pijaca sa elementima vodvilja, zato nam 6.oktobar nikada nije svanuo. Napravljeno je mnogo, previše dilova sa ovima i onima, sivim strukturama policije, vojske, specijalnih jedinica, domaćim i stranim službama, kriminalcima, navijačima – koji će postati i saradnici Službe i krimosi u istom paketu, tajkunima, vlasnicima medija…
Raspad je počeo čim su računi stigli na naplatu, čim je svako od pomenutih zatražio svoj deo.
Drugi razlog je, sada sam u to apsolutno siguran, bilo nesprovođenje najavljene pa zaboravljene lustracije.
Priznajem, i sam sam tada bio protiv nje, verovao u moć ljudi da se promene na bolje, da se pokaju, da izvuku neke pouke. Ali, kao što rekoh, bio sam glup i naivan. I zato ovaj put lustracije MORA biti. Linija se mora podvući inače ćemo i narednih 25 godina gledati nove dilove i dalje propadanje.
I zato ova Vaša, cvetna, kako je ono u Moskvi zapravo ispravno (na srpskom, ne na ruskom prevodu) nazvao patrijarh, mora do kraja da ostane čista.
Samo ZAHTEVI, ništa DILOVI!
Uostalom, znate Vi to bolje od mene, jer više Vaših glava bolje misli od ove moje jedne, izlapele.
Naučili ste našu tužnu lekciju. I sad znate šta Vam je činiti…
Piše: Antonije Kovačević Foto: Aleksandar Stanković
PROČITAJTE JOŠ:
KOLUMNA, KOVAČEVIĆ: Nije moj patrijarh! Jer moj patrijarh ne olajava svoj narod po Moskvi…