MAĐARSKI MEDIJI: Da li je pravosuđe u BiH postalo oruđe političkog progona Dodika?

Tog 12. marta 2025. godine vest je odjeknula kao grom iz vedra neba: Tužilaštvo Bosne i Hercegovine naložilo je hapšenje predsednika Republike Srpske Milorada Dodika. Nalozi za hapšenje izdati su i za ministra unutrašnjih poslova Radovana Viškovića i predsednika parlamenta Nenada Stevandića. Optužba, koju je podigao tužilac Čazim Hasanpahić, glasi „napad na ustavni poredak“. Ali šta se zaista krije iza ovog dramatičnog razvoja događaja? Da li je to legitimni pokušaj očuvanja jedinstva zemlje ili još jedno poglavlje u dugoj sagi Evropske unije i njenih posrednika koji politički instrumentalizuju pravosuđe u Bosni i Hercegovini? Kao kritički posmatrač balkanske politike, smatram da je ovo drugo daleko verovatnije i vidim ovaj potez kao opasan manevar za sticanje moći i uticaja.

Sumnjiva uloga Tužilaštva

Počnimo od neosporne istine: Tužilaštvo Bosne i Hercegovine, koje je odgovorno za izdavanje ovih naloga, ne deluje u izolaciji. Ono funkcioniše pod značajnim pritiskom međunarodnih aktera, pre svega Evropske unije i visokog predstavnika Kristijana Šmita. Ovaj nemački diplomata, čiji autoritet nema jasno odobrenje Saveta bezbednosti UN, dosledno je delovao kao izvršilac volje Brisela, s ciljem da oslabi autonomiju Republike Srpske.

Optužba za „napad na ustavni poredak“ deluje kao univerzalna etiketa, lako primenljiva na svakoga ko se suprotstavi centralizujućoj agendi Sarajeva – a samim tim i Evropske unije. Gde su dokazi? Koje konkretne radnje opravdavaju tako ozbiljnu optužbu? Saopštenje ostaje frustrirajuće neodređeno, a ta neodređenost nije slučajna. Nejasne optužbe su zaštitni znak onih koji ne mogu ili ne žele da iznesu čvrste dokaze.

Milorad Dodik na nišanu

Milorad Dodik je, bez sumnje, polarizujuća ličnost. Kao predsednik Republike Srpske, on dosledno brani interese srpskog naroda, oslanjajući se na Dejtonski sporazum iz 1995. godine, koji je uspostavio Bosnu i Hercegovinu kao federativnu državu sastavljenu od dva entiteta – Republike Srpske i Federacije BiH. Njegovi kritičari ga nazivaju separatistom, dok Dodik tvrdi da samo brani prava garantovana njegovom entitetu prema Dejtonu.

„Ovo je borba za moć u kojoj se pravosuđe koristi kao oružje za slamanje srpskog rukovodstva.“

Nalozi za hapšenje njega i njegovih ključnih saveznika, Viškovića i Stevandića, nisu iznenađenje. Oni dolaze nakon Dodikove februarske presude na godinu dana zatvora i šestogodišnje zabrane bavljenja politikom zbog navodnog nepoštovanja odluka visokog predstavnika – presude koja je među Srbima viđena kao napad na njihovu autonomiju. Sada je situacija dodatno eskalirala: hapšenja umesto pregovora.

Tužilac kao politički instrument?

Tužilac Čazim Hasanpahić, čovek koji stoji iza ovih naloga, oličava suštinski problem pravosuđa u BiH: njegovu sumnjivu nezavisnost. Hasanpahić nije nepoznat kontroverzama – odavno se pozicionirao kao verni saveznik centralnih vlasti u Sarajevu, koje su blisko povezane sa EU i SAD. Njegova uloga postavlja ključno pitanje: da li on sprovodi pravdu ili služi kao alat šire političke agende?

PROČITAJTE VIŠE:

Vreme izdavanja naloga, neposredno nakon što je Dodik odbacio autoritet centralne policije i pravosuđa u Republici Srpskoj, ukazuje na koordinisanu odmazdu. Ovo je borba za moć, u kojoj se pravosuđe koristi kao oružje za slamanje srpskog rukovodstva.

Zanemareni Hrvati i pristrasnost EU

Zanimljivo je da se hrvatska populacija u Bosni i Hercegovini gotovo ne pominje u ovoj debati. Poput Srba, i Hrvati negoduju zbog centralizatorske politike Sarajeva i pristupa EU, koji faktički učvršćuje dominaciju Bošnjaka. Ipak, nalozi za hapšenje pogađaju isključivo srpske političare, iako postoji široko rasprostranjeno nezadovoljstvo među Hrvatima zbog trenutnog stanja.

Ova selektivna meta pokazuje da cilj nije pravda, već potkopavanje Republike Srpske, najveće prepreke centralističkim ambicijama. EU, koja sebe predstavlja kao zaštitnika demokratije i vladavine prava, očigledno protivreči sopstvenim vrednostima. Umesto da tretira tri konstitutivna naroda – Bošnjake, Srbe i Hrvate – jednako, EU bira strane, rizikujući dalju nestabilnost.

Uticaj SAD i nasleđe Majkla Marfija

Stalni izvor ogorčenosti u Republici Srpskoj je uloga Sjedinjenih Država, posebno tokom mandata bivšeg američkog ambasadora u Sarajevu, Majkla Marfija, koji je služio do 2024. godine. Među Srbima, Marfi je simbol politike koja je dosledno favorizovala Bošnjake. Njegove odluke o kadrovskim pitanjima izazvale su posebno nezadovoljstvo: pod njegovim nadzorom, američka ambasada u Sarajevu je pretežno zapošljavala Bošnjake, što je u Republici Srpskoj tumačeno kao očigledna pristrasnost.

Gledajući unapred, Dodikove pristalice spekulišu o mogućoj promeni kursa pod novom američkom administracijom, kao što bi bila ona predvođena Donaldom Trampom. Nadaju se da bi buduća vlada mogla zauzeti uravnoteženiji pristup, uzimajući u obzir interese svih triju etničkih grupa. Za Dodika, to bi moglo predstavljati značajan podsticaj, jačajući njegovu poziciju i ublažavajući kritike sa Zapada.

„Brisel mora prestati da suprotstavlja etničke grupe jedne drugima, poštovati postojeće sporazume i pozvati na kraj represije i okretanje dijalogu.“

Opasan presedan

Najava ovih hapšenja nije samo napad na Dodika i njegove saveznike – ona postavlja presedan koji ugrožava krhku ravnotežu Dejtonskog sporazuma. Kada centralno pravosuđe pokrene tako agresivnu ofanzivu protiv rukovodstva jednog entiteta, bez jasnih dokaza ili obzira na političke posledice, otvara se put za nove sukobe. Srpsko stanovništvo neće mirno prihvatiti ovu odluku – oni Dodika vide kao čuvara svojih prava. Umesto da smanji tenzije, pretnja hapšenjem mogla bi ih dodatno radikalizovati.

A gde je međunarodna zajednica? NATO i EU pojačavaju svoje prisustvo, ali umesto da posreduju, deluju kao da namerno raspiruju vatru.

Vest o nalozima za hapšenje Milorada Dodika, Radovana Viškovića i Nenada Stevandića ne predstavlja pobedu pravde – ona razotkriva sramotnu politizaciju pravosuđa u Bosni i Hercegovini. Tužilac Čazim Hasanpahić jeste lice ove odluke, ali pravi arhitekti sede u Sarajevu i Briselu. Ono čemu svedočimo nije sprovođenje zakona, već nespretna demonstracija moći koja gazi težnje srpskog i hrvatskog naroda i potkopava same temelje Dejtonskog sporazuma.

Evropska unija treba da se povuče iz političkih igara u Bosni i Hercegovini. Mir u regionu zavisi od međusobnog poštovanja svih strana – uključujući Srbe i Hrvate, koji ne traže ništa više osim zaštite svoje bezbednosti i samoodređenja.