KOLUMNA, KOVAČEVIĆ: Kad bronza oteta iz političko-olimpijskog blata sija sjajnije od zlata

Godine 1986. reprezentacija tadašnje Jugoslavije tragično je, posle produžetaka, izgubila polufinalni meč Svetskog prvenstva u Španiji protiv tadašnjeg SSSR, nakon što je ispustila 9 poena prednosti u poslednjem minutu, tačnije u poslednjih 48 sekundi.

Sovjeti, predvođeni Litvancima, ubacili su tri nemoguće trojke, od toga jednu Sabonisovu od table, a na terenu je posle utakmice, kao neki dan protiv Amera Bogdanović, ostao uplakani 18-godišnji Vlade Divac, kome su sudije na 12 sekundi pre kraja dosudile sumnjivu duplu loptu i tako dale šansu SSSR da izjednači i odvede utakmicu u produžetke.

Tada, možda čak više nego sada, politika je bila sastavni, a ponekad i dominantni začin sporta.

Pa je tako posle dve uzastopne Olimpijade, na kojima su prvo zemlje NATO pakta bojkotovale igre u Moskvi, da bi Varšavski pakt uzvratio u Los Anđelesu, podeljenom svetu, posle perestrojke i dolaska Gorbačova na vlast, trebala jedna velika detant utakmica Amerikanaca i Rusa/Sovjeta u nekom velikom finalu, koja bi označila početak nove globalne ere.

I to se u Madridu i desilo, na račun i preko grbače jugoslovenskog tima.

TRAGEDIJA U MADRIDU: Polufinale Jugoslavija-SSSR, Dražen i Kukoč protiv Sabonisa i Tkačenka

Kao što se u Parizu pre dva dana Jokiću i momcima preko kičme prelomila nečija želja da u finalu gleda domaćine Francuze sa (namerno ne kažem protiv) američkim timom predvođenim političko-sportskim aktivistom Lebronom Džejmsom, timom koji predstavlja puno više od reprezentacije jedne države – simbol moći Zapadnog sveta i jednog političkog, moralnog i mentalnog poretka čiju smo inauguraciju gledali na ovim Olimpijskim igrama još od samog početka i onog bizarnog otvaranja.

U toj situaciji nije bilo dovoljno ni da Pešićevi orlovi odigraju utakmicu života, a ne bi pomoglo sve i da su se pretvorili u Pegaze i jednoroge, jer su neke stvari prosto bile rešene pre nego što su i izašli na teren. Filmskim ili pozorišnim rečnikom rečeno, scenario je već bio napisan, a oni su svojom vanserijskom predstavom samo doprineli dramatizaciji, bez šanse da promene ishod predstave/filma.

Ali tu onda dolazimo do poente ove priče. U koju se savršeno uklapa ovaj nadimak koji su našim košarkašima nadenuli predstavnici sedme sile. Orlovi, dakle.

Naši su orlovi visoko poleteli. Usledio je strašan, strmoglav pad, survali su ih bez milosti i samo oni znaju kako im je bilo ova dva dana, zapravo dve besane noći, dok su u glavama vraćali poslednje sekunde utakmice sa Amerikom, svaki šut, loptu.

Da bi danas izašli da se, još jednom poniženi od strane idiota iz FIBA, u terminu kada normalni ljudi doručkuju, bore sa svetskim prvacima za bronzanu medalju, koja je za njih bila puno više od medalje.

Više od igre same. Beg od zle sudbine, loših uspomena, gubitničke kletve.

Iskreno, plašio sam se da će im ona kost koja je ostala u grlu posle Amera svezati ruke, pomutiti vid, da će ona nepravda izazvati još jednu. Ali nije.

Digli su se, prošli put iz pepela, opet vinuli pod oblake, poput one mitske ptičurine Feniksa.

I što reče neko od njih posle utakmice, sve je ovo bila velika lekcija, iz koje su nešto naučili. I što je još važnije, osvanuli nasmejani posle neprospavanih noći. Jer, izeš gorke uspomene bez kakve takve satisfakcije, to samo izaziva anksioznost i čir na želucu.

Olimpijska bronza nije zlato, ali jeste takva satisfakcija. Sija. I sijaće takvim sjajem sve do sledeće Olimpijade, koja će se, dramaturški zanimljivo, odigrati baš u Americi, Los Anđelesu, prestonici filma.

Ali da se za trenutak vratimo na početak priče, na onu jugoslovensku reprezentaciju iz 1986.godine, koja je, zaboravih da napomenem, poput ove srpske, u utešnom meču, onako istraumirana porazom u polufinalu od Sovjeta, takođe na kraju uspela da osvoji bronzu.

Četiri godine kasnije, na Svetskom prvenstvu u Argentini, ista ta ekipa, predvodjena onim uplakanim dečkićem Divcem, koji je u međuvremenu počeo da se brije, zatim Draženom, Kukočem, Paspaljem i ostalima, prošetala se do zlata, usput pregazivši Amere u polufinalu i ponizivši u finalu SSSR, koji je tada nastupio pod imenom ZND.

Za četiri godine u Los Anđelesu, uplakani kapiten Bogdanović, Jokić i neki od ovih momaka, uz neke nove talente koji će do tada izrasti u asove, imaće priliku da se revanširaju, savršenu priliku kakvu samo sudbina i Onaj gore mogu da nameste…

POZLATIĆE SE OVE SUZE: Bogdan Bogdanović posle meča sa Amerikancima

Da se osvete za ovaj Pariz koji nas sve mnogo boli tamo gde će Amerikance najviše da zaboli, na domaćem bunjištu, pred punim tribinama, dok se budu spremali da uzmu to zagarantovano zlato i poslušaju “Star-spangled banner” na pobedničkom postolju.

Da ponove onaj Indijanopolis, koji nismo zaboravili ni Mi ni Oni, da dokažu da ona narodna da se sve vraća i sve plaća ima smisla.

Ako im do tada zafali inspiracije (a verujem da neće), neka se samo sete Novaka Đokovića, koji je uzeo zlato na svojoj petoj Olimpijadi, u 37.godini.

Ko čeka, taj i dočeka. Istina, mora u međuvremenu da radi i živi za nešto.

Znaju to Jokić i ovi momci. I znam da jedva čekaju, i da su već počeli da broje dane kad će krenuti put Holivuda.

Tamo gde se čuda dešavaju, snovi ostvaruju i gde život ponekad menja i one najskuplje scenarije.

Piše: Antonije Kovačević Foto: RTS, FIBA Basketball