Karijera Darka Rajakovića, jedinog srpskog i evropskog trenera koji trenutno vodi jedan NBA klub, bi se najbolje mogla uporediti sa onom „tihom vodom koja breg roni“. Trenerski poziv izabrao je još kao tinejdžer sa 16 godina i išao stepenicu po stepenicu, ne preskačući nijednu lekciju; Od mlađih kategorija Borca iz rodnog Čačka, preko Crvene Zvezde, španskog Espacija, Razvojne NBA lige i mesta pomoćnog trenera u NBA timovima Oklahome, Finiksa i Memfisa, pa sve do prilike da od ove sezone kao glavni trener vodi NBA tim Toronto Reptorsa.

Pitamo ga na početku razgovora da li je kao mlad trener i debitant dobio od vlasnika i menadžmenta kluba zadatak da već prve sezone napravi neki veći rezultat sa jedinom kanadskom NBA ekipom…

-Nije bilo pritiska da se napravi rezultat, niti ga generalno ima. Ušli smo u sezonu sa nekoliko igrača koji su u Torontu već duže vreme i nekoliko novih, tek pridošlih i pokušali da vidimo na šta će to da liči sa novim trenerom, stručnim štabom, sa drugačijom energijom…Tako da nije postojao nikakav rezultatski imperativ. Postoje ciljevi u smislu da ekipa mora da napreduje, a posle prelaznog roka je definitivno jasna priča u kom pravcu idemo.

Doveli ste igrača iz šampionskog tima Denver Nagetsa (Brusa Brauna), talentovanog Bereta iz Njujorka, a izgubili ste okosnicu tima iz prethodnih godina, igrače poput Siakama i Anunobija. U poslednje vreme svedoci smo tog nekog star-koncepta u NBA, da se dovode zvezde u nameri da se napravi šampionski tim. Da li će Reptorsi ići tim putem?

-Naš tim je dosta mlad. Otišlo je 8 igrača, a došlo dosta novih, tako da ćemo tim graditi oko buduće NBA zvezde Skotija Barnsa, prema njemu ćemo praviti stil igre i okosnicu rostera. Svesni smo da je to proces koji traje nekoliko godina. Zbog svih ograničenja i pravila u NBA nije lako dovesti igrače tek tako pa ćemo se koncentrisati da ih pronađemo na draftu i kroz trejdove i eventualno potpisati nekog slobodnog agenta. U svakom slučaju ćemo gledati da to budu mlađi igrači, koji će ostati sa timom u dužem vremenskom periodu. Toronto u ovom trenutku nije opcija za super zvezde što ne znači da to u nekom trenutku ne može da se promeni.

Nedavno ste bili u centru pažnje medija zbog emotivne izjave na konferenciji za štampu i kritike koje ste izneli na račun suđenja posle utakmice sa Lejkersima? NBA liga Vas je kaznila zbog toga sa 25,000 dolara…Je li bilo kakve vajde, da li Vas sada drugačije gledaju, jeste li dobili bolji tretman kod sudija?

-To je bio trenutak kada sam osećao da moram nešto da kažem i da zaštitim ekipu koja u poslednjih nekoliko utakmica nije imala fer tretman, a igrala je borbeno i požrtvovano. Smatrao sam da zaslužuju fer tretman i stao sam iza njih. Posle toga sudijski kriterijum se na nekim mečevima promenio, imali smo bolje suđenje, ali sve te stvari se brzo zaborave jer se ovde utakmice igraju takvim tempom i uvek dolaze nove, aktuelne situacije.

Stiče se utisak da su neke ekipe privilegovane…

-Ja ne mislim da ima privilegovanih ekipa, mislim da NBA liga u tom smislu radi odličan posao i svima daje jednake šanse. Sudije greše, kao i svi mi, treneri, igrači. Iz večeri u veče i oni imaju bolje i lošije mečeve i sve je to razumljivo.

Nikola Jokić je neizbežna tema. U poslednje vreme, naročito nakon Ol star meča, pruža fantastične partije, ima tripl-dabl u proseku…Iznenađuju li Vas uopšte više njegove partije?

-Ništa me više ne iznenađuje kada je u pitanju njegov individualni učinak. Ono što pomera sve granice jeste ta njegova konstantnost, iz utakmice u utakmicu je na jako visokom nivou i nosi ceo tim na svojim leđima.

Kad se govori o njemu svi ističu njegov talenat, ali niko ne govori o radu kojim je taj talenat unapredio otkako je došao u NBA. Koliko je tu samo novih finti, poteza, naročito u igri „jedan na jedan“…

– Apsolutno. Njegov talenat je neosporan, ali je on velikim radom i posvećenošću došao do ovoga gde je danas. Dosta je promenio svoje telo, način ishrane, ojačao je i konstantno napreduje u igri.

Ponekad se stiče utisak da na terenu ekipu podjednako vode Jokić i Meloun; on pokazuje akcije, govori ko gde treba da postavi blok, da protrči…Pokazuje i dosta trenerskog talenta, zar ne?

-Igrači tog kalibra imaju izuzetan osećaj za igru, zapažaju stvari drugačije od onih običnih. To što Nikola radi slično je on ome što radi Lebron u Lejkersima ili Stef Kari u Voriorsima. Oni poznaju igru, znaju šta će odbrana da radi u svakom trenutku, koje su im mane i mogu da naprave prednost. Nikola prednjači u tome u odnosu na celu ligu, njegov osećaj i poznavanje same igre je na fantastičnom nivou. Prošlog leta obilazio je košarkaške klinike i konstantno pokušava da uči i od trenera i od igrača, tako da se njegova posvećenost apsolutno isplaćuje.

Bogdan Bogdanović se u poslednje vreme ističe odličnim partijama u Atlanti. Ima li šanse da ga uskoro vidimo u dresu Toronta?

-Bogdan je pronašao fantastičan ritam ove sezone, dobro poznaje ligu, zna kako da dođe do koša i igra na jako visokom nivou. Takva vrsta igrača je potrebna svakoj ekipi, svaki NBA tim bi sigurno hteo da ima po jednog Bogdanovića. Ali on ima još dve godine ugovor sa Atlantom tako da je nezahvalno govoriti o nekom angažmanu u Torontu…

Jedina dva glavna trenera NBA ekipa koji su došli iz Evrope su dva Srbina, Vi i Igor Kokoškov. Tu su Jokić, Bogdan i drugi…Da li i koliko u NBA prepoznaju i cene srpsku trenersku i igračku školu?

-Postoji ogromno poštovanje prema srpskoj, španskoj i litvanskoj školi košarke, tri prepoznatljive evropske škole koje privlače veliku pažnju i u Americi. U tom smislu postoji respekt i za trenersku školu zemlje koja ima samo 7 miliona stanovnika, a konstantno pronalazi načiun da stvori i igrače i trenere i napravi rezultate, kako u Evropi, tako i u NBA. Imaju i ogromno poštovanje i prema ljubavi koju Srbi gaje prema košarci, ovde se vrte snimci sa utakmica Partizana i Zvezde u fantastičnoj navijačkoj atmosferi i to izaziva mnogo komentara.

U toj srpskoj ističe se i čačanska škola košarke, sa Vama i Željkom Obradovićem kao najistaknutijim predstavnicima…

-Željko Obradović je po mom mišljenju najbolji svetski trener i naravno da je uticao i na mene i na mnoge evropske i NBA trenere i igrače. Mnoge njegove akcije u napadu i odbrani su došle i do NBA lige i tamo se koriste i kopiraju. Mnogi uče od njega pa tako i ja, studiram njegovu i igru njegovih timova i imam zaista ogromno poštovanje prema Željku.

Dejana Milojevića su mnogi već videli kao trećeg Srbina na čelu jednog NBA tima. To se, na žalost, neće desiti. Koliko je njegov odlazak veliki gubitak za srpsku i svetsku košarku?

-To je najveći gubitak za njegovu porodicu i za ljude koji su ga voleli i poštovali, ali takvih je mnogo. On je dotakao srca svih ljudi koji su imali čast i privilegiju da ga upoznaju. Smatram se privilegovanim što je Deki bio moj prijatelj i njegov odlazak je ogroman gubitak za košarku. Trenerski je napravio odlične stvari u Megi i za ovo jako kratko vreme u NBA uspeo je da napravi odličnu komunikaciju sa svim trenerima i igračima u Golden Stejtu, da osvoji šampionski prsten. Iza njega ostaje lepa uspomena i velika praznina.

Pred nama je Olimpijada. Srpska javnost se nada da će naša ekipa nastupiti u najboljem sastavu, sa Nikolom Jokićem i ostalima. Saznali smo pre nekoliko danau kakvom sastavu će nastupiti Amerikanci… Ko su po Vama favoriti za medalje?

-Olimpijada je najveće reprezentativno takmičenje, učešće je ogromna je privilegija i kruna karijere za bilo kog sportistu, tako da verujem da će svi naši najbolji igrači učiniti sve što je u njihovoj moći da se odazovu pozivu selektora Pešića i biti na raspolaganju timu. Ima još dosta do leta i početka priprema tako da mnoge stvari mogu da utiču… Pre svega nadam se da će svi igrači biti zdravi i da će selektor moći da računa na one za koje smatra da su najbolji za reprezentaciju. Kao što je i on mnogo puta rekao, reprezentacija je skup igrača koji su najbolji za tim, pa se nadam da će opet uspeti da napravi tu magičnu kombinaciju.

Biće to izuzetno jako takmičenje, naročito sa američkom reprezentacijom koja dolazi u najjačem sastavu, ali mislim da naša reprezentacija ima dovoljno talenta da izađe na crtu svakom timu i da se borimo za najviši plasman. Definitivno najveći favorit je Amerika. To je drugačije takmičenje u odnosu na Evropsko i Svetsko prvenstvo, jer ekipe koje dolaze iz Afrike i Azije ne mogu se smatrati favoritima, tako da će se evropske i američke selekcije boriti za vrh. Mislim da će Kanađani imati fantastičnu reprezentaciju i smatram ih favoritima za osvajanje medalje.

Znamo da ste se kladili u večeru sa nemačkim reprezentativcem i igračem Vašeg Toronta Denisom Šrederom pred utakmicu finala Svetskog prvenstva Srbija-Nemačka. Je li već pala neka opklada za Pariz?

– Nije još uvek pala nikakva opklada. Nemci su napravili fantastičan rezultat na Svetskom prvenstvu, to je bila kruna rada te generacije. Ali sam za Olimpijadu spreman opet da stanem iza naših momaka, iza Srbije, i kladim se na njihovu pobedu ukoliko se opet sastanu sa Nemcima.

Generalni menadžer Reptorsa, gospodin Uđiri, je živeo u Beogradu. Direktor kluba i šef skauting službe Patrik Engelbreht takođe je proveo dve godine u Srbiji. Koliko ta neka beogradska, srpska atmosfera vlada u Torontu?

-Obojica su živela u Beogradu i imaju veliko poštovanje prema srpskoj košarci, vole Beograd i Srbiju, tako da često imamo razgovore vezane i za igrače i ljude iz naše košarke, ali i za nekošarkaške stvari.

BEOGRADSKA ATMOSFERA U TORONTU: Rajaković ispred dvorane,m nakon preuzimanja ekipe Reptorsa Foto: Steve Russell/Toronto Star via Getty Images

Obično se o trenerskom pozivu ne mašta u nekoj ranoj dobi. Šta se to desilo da Vi sa samo 16 godina odlučite da postanete trener?

-Košarka je jedan veliki mog života i odrastanja. Trenirao sam, igrao košarku u Čačku i kada sam bio u tom uzrastu ukapirao sam da neću biti vrhunski igrač kakav sam ja želeo i zamišljao da budem. A pošto nisam mogao da živim bez košarke prirodan put za mene je bio put trenera. Kada sam prvi put to iskusio mnogo mi se svidelo. Uticaj na igrače koji trener ima, timska atmosfera, biti u kontaktu sa košarkom svakog dana, sve me je to fasciniralo tako da sam krenuo dalje. Po dolasku u Beograd na studije nastavio sam da radim, usavršavam se i maštam, naravno.

Je li NBA liga bila Vaša želja i ideja vodilja od prvih trenerskih dana ili je to postala u međuvremenu…?

– U početku mi NBA nije bila u prvom planu jer je to prosto izgledalo nemoguće. Evropskih trenera uopšte nije bilo u Americi tih godina tako da nisam maštao u tom smeru. Sticajem okolnosti i zahvaljujući nekim ljudima koji su mi bili bliski došao sam u kontakt sa Amerikom, prvo koledž košarkom, pa zatim i NBA ligom. Što sam bio više u kontaktu, to mi se više dopadalo i pronalazio sam se u tome. Od tada je prošlo 28 godina i moj život je postao ono što tada nisam mogao ni da zamislim.

Evropskih igrača ima puno više nego trenera. Da li je problem u tome što se menadžmenti NBA timova i dalje plaše angažovanja evropskih trenera ili u tome što evropski treneri, poput Željka Obradovića, nisu mnogo zainteresovani za NBA?

-Ima evropskih trenera koji su izuzetno kvalitetni ali nisu zainteresovani da rade u NBA jer je ovo sasvim drugačiji posao, drugačija organizacija, treninzi, putovanja. Treba ispratiti 82 utakmice, konstantno raditi sa medicinskim osobljem i mnoge stvari raditi drugačije nego u Evropi. Ne mogu da kažem da je to ni bolje ni gore nego u Evropi, ali je dosta drugačije. Ne bih rekao da postoji nepoverenje NBA menadžera, nego samo činjenica da su NBA i recimo Evroliga sistemski dva različita sporta. Većina NBA ekipa ima izuzetan respekt prema evropskim igračima i trenerima.

Kada ga već pomenusmo…Jeste li nekad pričali sa Željkom o tome zašto ga ne interesuje NBA?

-Nismo ulazili u detalje, ali mi je rekao da nikada ovde ne bi radio. On je sebe pronašao u Evropi, sada mu je fokus na Partizanu gde uživa u timu, ima ogromno poštovanje i podršku od strane navijača i kluba tako da mislim da je trenutno u savršenoj situaciji.

Imate li Vi želju da karijeru završite u nekom srpskom klubu?

-I posle 28 godina treniranja ja sam takoreći tek na početku karijere i sebe snmatram mladim trenerom, tako da još uvek ne razmišljam ni o kraju karijere a ni o povratku iz NBA. Ne vidim sebe u skorije vreme u evropskoj košarci. Želim da ovde ostanem što duže i ostavim dubok trag.

Još na početku karijere imali ste prilike da kao gost pratite treninge najpoznatijeg trenera američke koledž košarke svih vremena, Majkla Križevskog sa univerziteta Djuk. Kakav je utisak to ostavilo na Vas?

-To je bilo fantastično iskustvo, imao sam priliku da vidim jedan drugačiji pristup treninzima i dosta naučio od njega, pogotovo taj fokus na individualni rad sa igračima, na njihov razvoj u okviru tima. Koledž košarka je zapravo treći sport s kojim sam bio u kontaktu, a koji se dosta razlikuje od NBA i Evrope.

Imali ste prilike da kao pomoćni trener sarađujete i sa „ludim Srbinom“, legendarnim trenerom San Antonija Gregom Popovićem…Šta Vas je posavetovao kada ste postali glavni trener Toronta?

-Imali smo odličan i dugačak razgovor, bio je jako srećan i ponosan na mene što sam dobio tu priliku. Njegov najveći savet je bio da ne preskačem ništa, da idem korak po korak, da unapređujem tim, da imam strpljenja, podižem ekipu. I ja se trudim da poštuje njegov savet, da ne preskačem stepenice.

Kako je izgledao taj put od mesta pomoćnog do mesta glavnog trenera u NBA. Kakva je uloga pomoćnih trenera u jednom NBA timu?

-Uticaj pomoćnih trenera je ogroman. Naravno, sve zavisi od tima, prvog trenera, koliko on želi da da slobode i autonomije u radu pomoćnicima. Ja sam imao sreće da sam uvek radio sa trenerima koji su mi davali veliku slobodu i dosta prostora da ostvarim svoje ideje i da utičem na tim i igru. Naročito u smislu individualnog rada sa igračima, gde je moguće ostaviti najveći trag na njihov napredak.

U Oklahomi ste svojevremeno radili sa nekoliko velikih zvezda, Durantom, Hardenom, Vestbrukom… Kako je izgledala saradnja sa NBA zvezdama, da li oni imaju drugačiji režim rada, neke povlastice?

– Što su veće zvezde to su normalniji ljudi i lakše ih je trenirati. Imao sam sreću da radim sa igračima koji su želeli da čuju drugačije ideje i mišljenje i nikada nisam imao problema sa igračima, pogotovo tim pedigriranim. Stvarno su uvek bili otvoreni za saradnju, imali smo iskren odnos i to je bila velika stvar za mene kao mladog trenera.

Da li još uvek žalite za titulom kojoj ste bili tako blizu sa Oklahomom?

-Uvek ostaje taj žal, ali to je život, idemo dalje. Bili smo jako blizu, nekoliko godina smo bili favoriti za titulu, ali se neke kockice nisu poklopile. Omele su nas povrede, drugi put bi protivnici bili bolji, ali uvek kada se vratim na te dane ostaje žaljenje. Nadam se da ću sledeći put kada budem u prilici da se borim za titulu to biti sa Toronto Reptorsima, i da ćemo imati više sreće.

Darko, želimo Vam da tu priliku dobijete uskoro i postanete prvi srpski trener koji će osvojiti NBA prsten…

-Hvala na lepim željama.

Razgovarao: Antonije Kovačević Foto: AP, Steve Russell/Toronto Star via Getty Images