Tri rata, četiri atentata – najkraći je opis života kneza i prvog novovekovnog kralja Srbije, Milana Obrenovića.
Budući srpski kralj bio je sin Miloša Obrenovića, sina Jevrema Obrenovića (rođenog brata kneza Miloša), i Elene Marije Katardži.
Od 1851. godine Miloš je bio u braku sa Marijom, ljupkom lepoticom iz čuvene rumunske boljarske porodice Katardži. Ubrzo po rođenju sina supružnici su se i razveli.
Marija je vanbračno živela sa vlaškim knezom Aleksandrom Kuzom, u Bukureštu, s kojim je rodila dva (vanbračna) sina, a posle progonstva iz Rumunije, sa jednim nemačkim plemićem, bliskim dvoru Habzburga, rodila je i vanbračnog sina Rudolfa Rudija Katardžija.
Taj njen sin, Rudolf, kasnije je mnogo voleo svog polubrata Milana i ponosio se njime, iako mu ovaj nije uzvraćao bratsku ljubav na način kako je to Rudolf želeo.
Milan mu je kao srpski vladar obezbedio redovnu mesečnu apanažu od svojih prihoda i stipendija za školovanje u Beču, ali ga nikada nije pozvao kod sebe, u Srbiju, na dvor ili uopšte u goste, bilo gde.
Ipak, Rudolf je posle Milanove smrti, ne samo zbog zahvalnosti za izdržavanje i školovanje, već zbog velike ljubavi prema starijem bratu, nosio crninu do kraja života, čitave 33 godine.
Milan je rođen 22. avgusta 1854. godine u vlaškom (rumunskom) gradu Marašestiju, u vreme kada se dinastija Obrenović nalazila u progonstvu iz Srbije. Imao je teško detinjstvo, a njegov staratelj je postao knez Mihailo Obrenović.
Posle ubistva kneza Mihaila, mladi Milan je izabran za njegovog naslednika.
Pošto je bio maloletan, umesto njega upravljalo je tročlano namesništvo u kom su glavnu ulogu imali Milivoje Blaznavac i Jovan Ristić.
„Terazijska bomba“ je naziv za prvi od ukupno četiri neuspela atentata izvršena na Milana Obrenovića, kneza i kralja Srbije.
Izvršen je u Beogradu, na Terazijama, juna 1871. godine. Tada je bomba, koja je bila ukopana u blizini stare Terazijske česme, eksplodirala nekoliko trenutaka po prolasku kočije kojom se knez Milan odvezao u pozorište. Izvršioci nisu otkriveni.
Pošto se radilo o bombi male razorne moći, čaršijom su se širile priče da je čitavu stvar organizovao jedan od namesnika, Milivoje Petrović Blaznavac, kako bi zastrašio kneza koji se bližio punoletstvu i pokazao mu da je još rano da preuzme vlast od Namesništva.
Četiri meseca nakon ovoga, kneza Milana je zadesio još jedan atentat, poznat kao Smederevski nameštaj, za koji nikada nije otkriveno da li je stvarno bio atentat ili samo nesrećan slučaj.
Incident se odigrao 6. oktobra 1871. u Smederevu kada se knez Milan umalo nije udavio u fekalijama poljskog klozeta koji se raspao pod njegovom težinom.
Spasao se zahvaljujući tome što je sa sobom poneo pištolj, te je pucnjem u pomoć dozvao dvorjane koji su u prvi mah pomislili da je knez izvršio samoubistvo.
Pretpostavlja se da je knez Milan u klozet pošao naoružan zato što je pre samo četiri meseca preživeo atentat.
Vlast je preuzeo 1872. godine i tokom svoje vladavine oslanjao se na vojsku.
Pod pritiskom javnosti Milan je 1876. godine objavio rat Osmanskom carstvu.
Nespremna srpska vojska je poražena u Prvom srpsko-turskom ratu, ali je pobedila u Drugom srpsko-turskom ratu.
Posle ovog rata Srbiji je na Berlinskom kongresu priznata nezavisnost, a u njen sastav su ušli niški, pirotski, toplički i vranjski okrug.
Milan je bio razočaran ruskom podrškom za stvaranje sanstefanske Bugarske, pa se od tada u spoljnoj politici oslanjao na Austrougarsku, sa kojom je 1881. sklopljena Tajna konvencija.
Njome je Milan stekao austrougarsku podršku za proglašenje Srbije kraljevinom, što se desilo 1882. godine.
Iste godine, događa se Ilkin atentat, neuspeli pokušaj Jelene-Ilke Marković, udovice pukovnika Jevrema Markovića streljanog zbog učešća u Topolskoj buni, da 11. oktobra 1882. u Sabornoj crkvi ubije kralja Milana Obrenovića hicem iz revolvera.
Ilka je osuđena 12. aprila 1883. na smrt streljanjem, potom pomilovana, ali je uskoro nađena zadavljena u požarevačkom zatvoru.
Kralj Milan nije imao podršku u narodu, pa je od straha od narodne pobune odlučio da se od naroda pokupi celokupno oružje, što je bio povod za izbijanje Timočke bune u istočnoj Srbiji.
Pobuna je ugušena, a za nju su okrivljeni radikali.
Tromesečni srpsko-bugarski rat koji je 1885. započeo kralj Milan Obrenović zbog pripajanja Istočne Rumelije Bugarskoj, a u kojem je Srbija doživela težak poraz, znatno je oslabio kraljev položaj u zemlji.
Kralj Milan je 1888. godine doneo liberalniji ustav, poznat kao Radikalski ustav. Zatim je abdicirao i ostavio vlast sinu Aleksandru i napustio zemlju.
U Srbiju se vratio 1897. godine kao vrhovni komandant vojske, koju je potpuno reformisao i modernizovao, što će se pokazati značajnim za srpske pobede u Balkanskim ratovima i Prvom svetskom ratu.
Ivanjdanski atentat, četvrti i poslednji, bio je neuspeli pokušaj bivšeg vatrogasca Đure Kneževića da 24. juna 1899. oko 18 časova, nedaleko od Kalemegdana, u Beogradu ubije kralja Milana Obrenovića, tada komandanta Aktivne komande vojske, u stvari suvladara sa svojim sinom Aleksandrom Obrenovićem.
Taj atentat ulazi u red prevratničkih akcija protiv lične vladavine Obrenovića i njihovog gušenja političkih sloboda u Srbiji.
Njegova pozadina nije dovoljno rasvetljena, progoni i proces posle atentata bili su usmereni protiv radikala, ali su optuženi radikalni prvaci na procesu odrekli svoje učešće u atentatu, dok je Nikola Pašić izrazio žaljenje zbog antidinastičkih elemenata u Radikalnoj stranci i izjavio lojalnost kralju.
Nije dovoljno dokazano mišljenje, koje je zastupao kralj Milan, da je u atentat umešana ruska tajna policija, kao ni pretpostavka da je izvršen u korist dinastije Karađorđevića.
Milan je zauvek otišao iz Srbije 1900. godine jer nije podržavao Aleksandrov brak sa Dragom Mašin.
Preminuo je 11. februara 1901. godine, u Beču, od upale pluća.
Izvor: Danas
Foto: Wikimedia Creative Commons
