Pre neki dan je Srbiju, Balkan, a bogami i ceo svet obišla vest koju je objavio Serbian Times, a koja kaže da je izvesni Hajrudin Redžović (73) iz Sjenice, oficir JNA u penziji, ponudio svoj bubreg mladom srpskom košarkašu Boriši Simaniću, koji je igrom sudbine ostao bez istog na nedavno završenom Svetskom prvenstvu na Filipinima.
U svojoj objavi na Fejsbuku Hajrudin je, između ostalog, napisao kako ima 73 godine i 9 meseci, da je proživeo dovoljno i kako njegov život ne vredi koliko i život mladog Boriše. Usput je pozvao i svoje prijatelje da, u slučaju da njemu lekari, zbog godina ili zdravstvenog stanja, ne dozvole transplantaciju, razmisle o tome da oni pomognu mladom reprezentativcu Srbije.
Bilo mi je, naravno, milo što je baš moj portal prvi izbacio u etar ovu lepu i humanu priču, ali sam nekako, novinarski, imao potrebu da čujem i njen nastavak, ili kraj, šta god. Prosto me kopkalo da prozborim još koju sa dobrotvorom iz Sjenice, da vidim je li čovek ozbiljan, je li čist, daleko bilo. Jerbo, ko još danas nudi sopstveni bubreg preko Fejsbuka, na izvolte…?!
Uspeo sam preko prijatelja da dođem do Hajrudina, malo smo se ispričali i dogovorili da uradimo intervju. Vidim, čova skroz na mestu. Istina, malo se ljutnuo kad sam ga priupitao da li on ozbiljno misli to sa bubregom…
“Kako da li stvarno mislim, pa ja sam oficir…?!”
Baš tog dana stigla je vest iz Beograda da će Boriša moći da nastavi karijeru profesionalnog sportiste i da mu transplantacija bubrega neće biti neophodna.
Hajrudin se, skupa sa mnom, obradovao ovoj vesti, ali nije promenio ploču…
“Slušaj, napiši tamo da ja i dalje nudim moj bubreg, ako ne daj Bože zatreba nekom našem mladom čoveku iz Srbije, Bosne, sa Balkana. Njihovi životi su vredniji od moga…”
Kaže to mu nalaze vojnička, oficirska čast. A ja se mislim u sebi: “Koja crna čast, moj Hajrudine? U zemlji iz koje deca beže, a matori se tuku po granapima za jeftinu piletinu i glavicu kupusa, u kojoj pristojni pate a bahati se bogate… Ko još mari za čast, naročito vojske koja kao i da ne postoji. A i ako postoji, pitanje je čemu služi, sem da kači epolete za svečane prilike, prijeme i krkanluke….”
Ali džaba, ne predaje se Hajro…
“Oficirska je prva dužnost da sačuva ljudstvo. Najveći patriotizam jednog oficira je sačuvati živote svojih ljudi u svakoj situaciji. Ako nemate ljude, šta će vam prazna brda i doline, gradovi i sela…”, govori on ko da čita scenario iz nekog Bulajićevog filma, tipa “Bitka za ranjenike (na Neretvi)”…
Slušam ga i ta me njegova vojnička hard kor priča vraća unazad nekih 30-40 godina, u zimsko jutro ispred vojnog solitera na Grbavici (Sarajevo), sa čijeg si krova nekada mogao da gledaš Željine utakmice (dok nisu izgradili onu zgradu u Milutina Đuraškovića)…
Uglavnom, na pločniku pomenutog solitera u Ulici Braće Ribara, baš ko na poligonu u kasarni, stojimo postrojeni mi klinci, deca vojnih lica (tako se to nekad zvalo)… Čekamo da nam nekolicina starina, oficira u penziji, pukovnika, zastavnika, baš ovakvih nalik Hajrudinu, podele lopate i druge alatljike da bi, po njihovoj komandi, izvršili združeni formacijski napad na gomile sarajevskog crnomanjastog, bljuzgavog snega, koji se isprlja dok sa visina prođe kroz one oblake smoga.
I dok su se druga, civilna deca, bezbrižno sankala i grudvala po okolnim ulicama i brdima, ili jela zimski sladoled iz obližnje slastičarne “Palma”, specijalna antidiverzantska jedinica, sastavljena od nas koji smo bili te kurate sreće da se rodimo u oficirskim familijama, je kretala na zadatak.
Uh, kad se samo setim koliko sam mrzeo te matore smarače u starim čohanim uniformama, koje su bez blama nosili na pijacu i u prodavnicu, ponosni i kurčeviti baš k`o da nose onu Titovu belu, maršalsku. Kako su me samo nervirali ti tipovi zadrti do balčaka i do zla boga naporni, kod kojih je sve moralo da bude pod konac i u vinklu. Grmilo, sevalo, padale ćuskije, ne ferma te taj 5%…Zadatak je morao biti izvršen.
Setih se tako i noćnih dežurstava i uzbuna, kada su ti naši matorci, ništa manje naporni od onih starkelja što su nas terali da čistimo sneg, odlazili u noć da pomažu kad zemljotres poruši Skoplje i Banjaluku, da prave pontone i spašavaju narod kad negde izlije poplava…
Pade mi na um i ona Batina uloga u “Lepim selima”, ona poslednja scena u kojoj u kamiončetu juriša pravo u smrt, dok sa radija svira: “Uz maršala Tita, junačkoga sina”…
Lete mi misli tako dok slušam Hajrudina kako govori, tvrdoglavo ne odstupajući od ideje da nekome, bilo kome, pokloni taj svoj bubreg. I k`o da gledam one matore smarače iz mog sarajevskog solitera. To je ta škola. To je ta zakletva.
“Ranjenike ne smijemo ostaviti…”
I nekako mi bude drago. Pa mi i onaj sarajevski štrokavi sneg u tim mislima lakše padne, ko da mi je najlepša uspomena.
Da me ne shvatite pogrešno…Ne žalim za prošlim vremenima. Još manje sistemima. Žalim za ljudima. I principima. Za ono malo časti, ponosa, spremnosti da se žrtvuješ za nešto i nekoga, koji nam danas tako nedostaju. Ono nekada možda i jeste bio pogrešan sistem. Ali je napravio neke prave ljude. Koji i danas, kao ubogi penzoneri, iako skrajnuti u svoje ćoškove, imaju šta da kažu i ponude.
Pa makar to bio i sopstveni bubreg, kad im ništa drugo ne preostane.
Piše: Antonije Kovačević Foto: Mediji
